Sećati se preminule osobe.
Česta tema međ' starinama kad krenu da vode neobavezan razgovor koji se skoro uvek pretoči u razglabanje o svojim ispisnicima što su davno okončali svoj vek. Na kraju ipak sve ode na tu vodenicu, kao kad na Jućubetu ukucaš "Dobrivoje Topalović – Progovori sliko", pičiš srodne videe (ili videoe lolo) a završiš na dokumentarcima o vanzemaljcima i građenju piramida u dolini Nila.
Da bi nekoga zapamtio moraš imati više od recimo tri godine u trenutku kad je taj neko bacio kašiku jer ako si manji verovatno će te sećanje služiti kao Mirku Vasiljević uložak. Ako si, pak, zašao u pozne godine nije isključeno da već počinješ da odlepljuješ k'o sličica Tajni agent Izi spasiće Loru #17 (ko je kod Izija izrimovao da ga ugrizem za kurac nek' jede govna).
Baba: Milovane, je l' planiraš da zoveš na svadbu našeg unuka onog vrača što ti je izbajao skidanje čvora sa plećke pre 35 godina. Ipak, zaslužio je čovek.
Deda: Crna ženo, pa Vračko je umro pre 30 godina.
Baba: UMRO?! Kako ja to nisam znala do sad. Eee, šta ti je život?!
Unuk: Koga to hoćete da zovete na moju svadbu?
Baba: Ma hteli smo da zovemo jednog dedu što je tvog deku spasio, ali umro jadan, nebeske ga munje obasjale. Je l' si zapamtio ti njega?
Unuk: Baba, imam 24 godine a taj lik umro pre 30?
Baba: Pa?
Definicija sa dosta epskih, jebeno fenomenalnih momenata, od kojih se izdvaja onaj za Mirku i uloške kao najlucidniji (u pravom, pravcatom Vukajlijaškom duhu). Eh, da je više ovakvih autora i ovakvih definicija...
kao i uvek, plus