Jedna od najdosadnijih sorti ljudi. Nikada neće da se jave na telefon, a kada se neko javi, odmah počnu sa zapitkivanjem ko zove, zašto zove, šta hoće. I ne posustaju. Nikakav odjeb ih ne može otjerati, a jedino rješenje jeste napuštanje njihovog prisustva.
:zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr:
- De, stara, javi se, tu ti je telefon, na stolu...
- E, ajde ti, ne mogu ja, masne su mi ruke, ručak spremam...
- Ajde dobro... 'Alo! Ej, đe si, ma ništa, evo gledam neku tekmu, ma Arsenal mrtvi, opet ih Stouk kara...
- Ko je to? Je li, ko zove?
- Ne znam brate, nešto sam mrtav... Ma Deki, sa faksa... Jok tebi, stara me nešto pita... Šta znam, imamo li rezervaciju?
- Šta hoće? Je li, tebe pitam, stoko, šta hoće? Odgovori mi!
- Ma pusti me, koji ti je kurac, ne mogu na sto strana da pričam, zove me čovjek da se dogovorimo za grad nešto, šta moraš ti sve da znaš! Ma opet stara, sve bi da zna... Ček' da pređem u sobu...
- A tako znači! Prođeš kroz porođajne muke, od usta odvajaš za njih, a oni tako... Ej živote lutalico.....
od svakog razgovora bih mogao da napravim definiciju. zovu me danas da svratim, meni mrsko i velim "ne mogu praznih ruka" a tajo "drugačije nas nijesi ni naučio" :)
još sam ja gluva na jedno uvo, ako me neko van telefona nešto pita, skroz se pogubim + i *
fino. imam i ja jednoga što vazda ima potpitanje +++