Neke stvari u životu se podrazumevaju i svako odstupanje od istih čini da se zapitamo da li je sve u redu i kakva to sranja nova vremena donose. Obično, ono što se podrazumeva ima uporište u iskustvu, što znači da ako za deset godina dođete u svoju srednju tehničku školu i vidite petnaest osoba ženskog pola u jednom odeljenju upitaćete se da li ste pogodili zgradu. Ili na primer, nikada se neće desiti da uđete u prevoz i ne vidite bar jednog penzionera koji u istom ubija vreme dok vama noge trnu od celodnevnog cimanja na poslu, fakultetu i slično.
Takođe, zapitaćete se kakva sve mesta danas nose to sveto ime “Kafana”, a da u istom nemaju drvene stolice, stolove presvučene kariranim stolnjakom™, limene piksle, bakarne džezve iz kojih se služi crna kafa, prevrtače iz kojih se pije hladna voda dobijena uz kafu i mnoge druge sitnice koje kafani daju dušu.
U svemu pomenutom, bitno mesto zauzima i glavna karika između šanka i vas kao gosta – konobar. Bez njega ne bi bio pravi užitak koji kafana stvara: da je raspasan, masne kose, izgužvane košulje, crnog ispod noktiju, nadrndan, ili ne daj Bože neljubazan. Zato, crne pantalone, bela košulja i usluga gostiju sa leva na desno prilikom dolaska za vaš sto će vam uliti poverenje i želju da naručite to zbog čega ste u kafani. Međutim, ono što hrani moć zapažanja jesu fizičke dimenzije, koje bar jedan konobar mora zadovoljiti a to su kost i koža na koje je pomenuta odevna kombinacija okačena kao na čiviluk, sa kajišom zategnutim do svojeručno napravljenje rupe, koji podseća na stalak za infuziju ali koji bez problema nosi šest velikih krigli točenog i pamti spisak jela i salata bez zapisivanja u blokče, i kojem se u džepu košulje nazire paklica cigareta.
Može i bez kariranih stolnjaka, ali bez takvog konobara - teško. Trejdmark.
