Posle pola cuke cekanja u snegu do kolena, bas u trenutku kada te bela prokletinja prekrije od glave do pete, nailazi cangrljavo vozilo GSP-a sa pocetka osamdesetih.
Zamrznuto lice ozari ti se pokusajem osmeha, i pun nade, pocinjes da se otresas, vrata se otvaraju i bas kada si uspeo da se uguras na poslednji stepenik na zadnjim vratima (autobus je naravno dupke pun), shvatas da tvoje telo sprecava vrata autobusa da se zatvore.
Nadas se da to niko nece primetiti, pokusavas da se nabijes napred, ignorisuci povike okupljenih koji se ticu tvoje majke, sestre, zene cerke i ostale bliske familije.
U tom se zacuje glas pobesnelog vozaca, koji ti dovikuje da ne budes stoka i da je sledeci autobus iza coska...
Pokunjeno izlazis, opet ti svi pominju majku, a sneg pada li pada...
Zimska idila se nastavlja...
Joj napolju veliki -,al za defku ++++.