Prozaična metafora roditeljskog vaspitavanja mladunaca koji polako stupaju u život. Prva poruka i priprema ptića koji će kroz koju godinu poleteti konačno iz roditeljkog gnezda i odvojiti se od majkinih skuta. Uvod u svet surovosti prostom pesimističnom rečenicom prožetom već viđenim mukama starijih pripadnika čoporativnog krda koji su toliko slični ko fiskalni kod na limenci kokiške.
Da konkretizujemo materiju.
Život, shvaćen kao represalija ulaska sistemskog kurca u veneru običnog čeljada, predstavlja mukotrpnu bitku sa vetrenjačama čovekolikih monstruma unapred izgubljenu. Recept za život koji podseća na kurvu je prilagoditi se pravilima igre savremene prostitucije, dozvoliti svom obrazu da bude dovoljno namazan da proguta sve fekalije društva i ući u frontalnu borbu sa samim sobom.
Prve lekcije iz mladosti se nikada ne zaboravljaju. To je kao gen koji vučemo od svojih predaka i prostom deobom kite i pičoke prosleđujemo svojim naslednicima. Tako je i sa pesimističnom realnošću društva i profiterskog poretka od kako su nestale socijalne ideje jednakosti iz svesti domaćih čobana. Sine, život je kurva.
- Tata, ja bih voleo da budem arheolog kada porastem...
- E mali moj, s' tim možeš bulju da obrišeš. Nema para tu sine. Oćeš da kopaš dinosauruse iz doba Nemanjića?- haha, baš si šašav. Ti ćeš, blago tati, lepo na ekonomiju ili pravo. Da te striko Veljko lepo zaposli pa da mi budeš gospodin čovek. Odelo, kravata, stalan posao, auto, godišnji odmori pa i oca bre da častiš. A ne da mi se prljaš u blatu nekog nalazišta. Vidi mene, šta ja imam od toga što sam završio istoriju.- Ništa, sine, ništa! Život je surov, pun problema i konstantne napetosti oko egzistencije. Život je kurva. Ma kakva kurva, kurvetina, sine moj.
- Da, tako nešto mi je i učiteljica rekla.
I to ne ona koju ćeš platiti, pa jebati. Ne. Život je ona nečastiva kurva koja će ti uzeti debelu kintu, i pobeći sa njom ostavljajući ti dve gorile da te lemaju jer si hteo da je "zajebeš".
Život je kurva.
Prema svakome, bez izuzetaka.
I onaj ratni zločinac što je dočekao starost u svojoj fotelji, gledajući japanski dnevnik, a isto tako i onaj dobroćudni čiča što hrani golubove i priča unucima dogodovštine iz detinjstva. Jedina razlika je što je život prvog zajebao samim rođenjem, darujući mu težak bol koji ga je razarao, i koji je želeo da podeli sa drugima. Njemu je ubistvo, mučenje i plač drugih trenutni analgetik sa kratkotrajnim dejstvom. Onog drugog su, pak, svi zaboravili. Ostao je sam u zapećku sobe, ti isti unuci ga posete jednom u mesec dana, a što su stariji, to ređe.
Oba starca su uhvaćena u težak vrtlog života. Jedan po rođenju, drugi, iznenada i konstantno. Život im je darovao samo momente sreće, da bi znali šta je bol. Kakva kurčeva tabularaza, da je čovek isprva, prazan list hartije, ne bi se ljudi rađali sa sklonostima ka raku, srčanom oboljenju, slabom vidu, socijalnom zatupljenošću i plačući. Ustaješ ujutru da bi preživeo još jedan dan, gledaš kako vreme prolazi, čini ti se da stojiš, a zapravo ideš još brže od tog vremena. Jer sekunda je dovoljna da ti se život obrne za 180 stepeni. Sekunda je dovoljna da napustiš taj isti šugavi svet, i sekunda je dovoljna da ti odredi ostatak života.
Nažalost, darežljivost života, i Boga - genetike je vazda bila velika. Daruje ti bure govana, a ti gledaš kako ćeš ga progutati. Da li postepeno, ceo život, ili na momente mnogo, pa odmarati do sledećeg momenta.
Kroz prizmu pesimiste, posmatraš vreme koje ide, a ti stojiš. Ne, čekaj. Ti ideš još brže.
Kad ne možeš da nađeš kamen za kupus, a imaš ga u bubregu.
Čim dođemo u neke ozbiljnije godine ova rečenica iskače iz žbunja u vidu 'kupuj-iz-fotelje-stoko-seljačka' reklama i napada nervni sistem nadasve podmuklo i esesovski.
Baš jutros razmišljam: što sam stariji mogu duže a želim da traje kraće jer nemam kondicije i ostanem bez daha već poslije 5 minuta a mrsko mi je da svako jutro na posao idem pješobusom već tih 30 metara pređem autom a ne daj bože da se učlanim u kakvu teretanu ili da igram fudbal sa prijateljima srijedom uveče jer tada ima vazda nekih utakmica na televiziji, ko će se znojiti kao Aboridžin a još i da plaćam, kurac, mamu vam jebem kapitalističku. A možda sam i sebičan pa ne želim da i ona uživa. Boli me briga, ja završim pos'o, ona neka ide pod tuš... Pu, jebem ti život, zakasnih!
