I to ne ona koju ćeš platiti, pa jebati. Ne. Život je ona nečastiva kurva koja će ti uzeti debelu kintu, i pobeći sa njom ostavljajući ti dve gorile da te lemaju jer si hteo da je "zajebeš".
Život je kurva.
Prema svakome, bez izuzetaka.
I onaj ratni zločinac što je dočekao starost u svojoj fotelji, gledajući japanski dnevnik, a isto tako i onaj dobroćudni čiča što hrani golubove i priča unucima dogodovštine iz detinjstva. Jedina razlika je što je život prvog zajebao samim rođenjem, darujući mu težak bol koji ga je razarao, i koji je želeo da podeli sa drugima. Njemu je ubistvo, mučenje i plač drugih trenutni analgetik sa kratkotrajnim dejstvom. Onog drugog su, pak, svi zaboravili. Ostao je sam u zapećku sobe, ti isti unuci ga posete jednom u mesec dana, a što su stariji, to ređe.
Oba starca su uhvaćena u težak vrtlog života. Jedan po rođenju, drugi, iznenada i konstantno. Život im je darovao samo momente sreće, da bi znali šta je bol. Kakva kurčeva tabularaza, da je čovek isprva, prazan list hartije, ne bi se ljudi rađali sa sklonostima ka raku, srčanom oboljenju, slabom vidu, socijalnom zatupljenošću i plačući. Ustaješ ujutru da bi preživeo još jedan dan, gledaš kako vreme prolazi, čini ti se da stojiš, a zapravo ideš još brže od tog vremena. Jer sekunda je dovoljna da ti se život obrne za 180 stepeni. Sekunda je dovoljna da napustiš taj isti šugavi svet, i sekunda je dovoljna da ti odredi ostatak života.
Nažalost, darežljivost života, i Boga - genetike je vazda bila velika. Daruje ti bure govana, a ti gledaš kako ćeš ga progutati. Da li postepeno, ceo život, ili na momente mnogo, pa odmarati do sledećeg momenta.
Kroz prizmu pesimiste, posmatraš vreme koje ide, a ti stojiš. Ne, čekaj. Ti ideš još brže.
Lepo napisano.