Zna odakle vetar duva

Poznajem neke ljude koji uvek mogu da pogode odakle vetar duva. Sklone se malo u zavetrinu pa kad prođe prvi udar rašire kaput i puste da ih taj vetar ponese, napred, daleko napred. I uvek se tako lepo pomeraju, nekad krupnijim nekad sitnijim potezima, ali uvek napred. Vrlo često su vlasnici vetrenjača ili njihovi savetnici i stalno ubiraju ušur od meljave.
Ja sam večiti Sančo Pansa, uvek pratim nekog Don Kihota, uvek jurišam na propale vetrenjače (jer, naravno, one ispravne imaju jaku ogradu) i čudom se čudim kako nigde ne stižem. Nije to ništa posebno teško za shvatiti - kad naivan prati ludog normalno je da se na putu zaluta. Dobro je barem da su ti Don Kihoti previše ludi da bi se njima moglo manipulisati pa ne postoji nikakva šansa da naškode drugima.
A tako bih voleo da sam mlinar. Da samo jednom osetim kako je to kad se nalaziš u ispravnoj vetrenjači i sve oko tebe samo zuji. Ubeđen sam da bi pravio najfinije brašno koje se može samleti. Ma, ne moram čak ni mlinar da budem. Može i mlinarev kalfa, može i onaj šegrt koji unosi džakove sa žitom iz kamiona u magacin. Ne mora ni toliko, pristajem i da samo sedim pored ograde i posmatram magare kako pase. Samo da više ne moram da pratim ni jednog Don Kihota u njegovim besmislenim jurišima.
Džaba kad ne umem da procenim odakle vetar duva.