" Znam " je bila retko dobra zajebancija u vreme kada se umesto satova nisu nosili telefoni. Pošto sam ja uvek imao sat na ruci često mi se pružala prilika da se našalim sa slučajnim prolaznicima.
Fora je bila još jača ako je prisutan još neko iz društva.
Evo o čemu se radi.
Recimo ja šetam gradom, a neki slučajni prolaznik vidi da na ruci imam sat. Pošto prolaznik u tom momentu poželi da zna koliko ima sati on recimo pita mene: " Da li znate koliko ima sati?"
Ja sam u tim slučajevima kulturno pogledavao na sat i na zaprepaštenje prolaznika
odgovarao: " Znam " , okrenuo mu leđa i otšao ne okrećući se.
Neko je psovao, neko grdio, neko se čudio, a ja sam umirao od smeha.
Moja jadna majka je zbog takvih mojih ispada često razmišljala o tome šta je ona Bogu zgrešila pa da rodi takvog sina.
Baš slatko.