Zrikavac

Izumirujući primerak fiksnog telefona, dike i ponosa svakog iole domaćinstva šezdesetih i sedamdesetih.
To je ona stvar koja ima točkić pomoću kojeg se par minuta jebavaš dok okreneš željeni broj pod uslovom da se ne zajebeš, a ako si teža sirovina od čoveka i imaš debele prste, ništa ti ne preostaje sem da uzmeš olovku, čačkalicu ili grickalicu za nokte, što isto to jebavanje produžuje za još par minuta.
To je stvar koja ima pola metra kabla, koji u potpunosti opravdava naziv FIKSNI i zbog kojeg ti kao ufiksan stojiš dok slušaš lomoćenje dosadne tetke i gasiš cigaru za cigarom u saksiju pored.
To je ta ista stvar koja kad zazvoni, stvara efekat one sirene za vreme bombardovanja u kombinaciji sa školskim zvonom, dovoljnu jačinu decibela da probudi pijanog komšiju preko puta koji je zakrmljao nakon litre ljute.

To je govno zbog kojeg se ujutru nikada nisi naspavao k'o čovek kod babe u selu, ali govno koje je napravio Slovenac, usta ga jebem, onomad za vreme bivše Juge u pustoj "Iskri", pa je samim tim dovoljno kvalitetno da izdrži višečasovno udaranje dedinim maljem za čvornovatu suvu bukovinu.

- Komšija, da vas pitam nešto. Ko vas stalno zove u sedam ujutru na fiksni telefon?
- A šta to vas briga, dragi komšija?
- Pa briga me jer nas deli ova smrdljiva gipsana ploča i svaki put kad zazvoni taj vaš zrikavac ja nadalje ne mogu da spavam! Što lepo ne kupite bežični, izvalite se u fotelju i razgovarate k'o pravi penzioner? Evo ja ću vam kupiti.
- Nikako. Ne želim iz principa. Vi komšija treba da znate da ja bojkotujem proizvode i tehnologiju koju nam nameću zapadne sile.
- A koju tehnologiju vi poštujete, čečensku? Da skoknem i do Bagdada da vam nabavim nešto?
- Komšija, mlad ste čovek. U moje vreme...
- Ma jebalo te vreme...