Zrno graška iz profila

Znao sam da će eksperiment uspeti! Ko zna koliko dugo sam bio zaleđen i sad sam opet među živima. Malo nas je ali makar smo preživeli. Žao mi je što nikog od braće nema, nedostaju mi...

Roditelje su nam sahranili, odmah po rođenju, a nas sedmorica identičnih, sedam braće, sedam sekretara SKOJ-a, morali smo rasti u malenom, zeleno okrečenom, sobičku, sirotištu. Rasli smo i igrali se klikera, ali svaki od nas, imao je svoju posebnu hranilicu na koju je bio intravenski vezan i nismo baš imali potpunu slobodu kretanja, sve dok se jednog dana nismo toliko utovili da nismo mogli disati. Teško je bilo tih nekoliko nedelja, ali izdržali smo.
Do tad nismo videli spoljašnji svet, nismo nikog upoznali. Vredne ruke spasioca polupale su krov, počupali zidove, infuzije naše i stavili nas u kolektivni centar. Shvatili smo da nas je mnogo bilo iste sudbine. Družili smo se, vijali cure, ja se čak i zaljubio do ušiju, mislim, ne znam šta su uši ali sam čuo da se tako kaže.
Nažalost, iste one vredne ruke, oslobodioci, sada nas rastaviše. Gledali su nam sve osobine pozivajući se na neke standarde eu. Jebem li ga, nikada nisam saznao šta je to. Verovatno nešto loše, jer sam ostao bez braće i moje nesuđene ljubavi. Čuo sam priče da su završili kao zeleno roblje, a moju grupu su vodili na eksperiment zamrzavanja. Mnogi su pričali da nećemo preživeti, ali ja sam čvrsto verovao.
Pogled na gore, video sam slične ruke onim oslobodilačkim... Ne, neću u bazen! Nemoj! Ne znam da plivam! Vrištao sam!

Toplina! Divna toplina naspram onog odvratno hladnog leda. Osećam da sam dobio bore. Možda sam već ostario. Ne znam koliko je vremena prošlo. Ošamućen sam. Nas par iz toplog bazena izdvaja se u manji metalni. Ulazimo u tunel... Smrt!

Kevo odlična ti ova supa sa graškom!

--
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola