...Zub mučne svakodnevice pratio ih je do ulaza u mračne čeljusti iz kojih je dopirao dah prohladne vlage i teške memle. Mešao se sa kiselkastim smradom mokraće i nedaća, nepogrešivog znaka da se poneko ipak zadržavao u tamnom medjuprostoru, tom neljudskom i zastrašujućem limbu koji se možda i nije morao proći po svaku cenu....Negde napred u tromoj gomili jektičavo dete je kašljucalo i prigušeno šištalo; činilo se da broji poslednje časove u naručju pogurenog starca koji mu je mogao biti deda ili prevremeno ostarei otac. Gegao se, jedva podnoseći i težinu samog svog prokletog tela koje ga je još uvek čvrstom sponom nagonskog pokreta vezivalo za ovu vlažnu i pomalo natopljenu zemlju po kojoj je nešto zloslutno gamizalo. Jecao je. Slutnja skorog skončanja, mirisi, tvrda izvesnost trenutnog ništavila i nepodnošljiva nesigurnost onoga u šta se bezglavo srljalo činilo je situaciju turobnom i krajnje rastužujućom. No - egzodus je bio neopoziv; reka kostiju i ono malo mesa što je sa njih visilo u naborima nastavljala je da teče dalje. Selo je pošlo na svoj konačni put.
U gotovo potpunoj tami koja je utrobu tunela svela na beskonačnu prazninu koja ne obećava ništa dobro ljudi su se ćutke gurkali i sudarali. Trajalo je satima; neobičan glas kepeca (tako sam ga bar u prvi mah zamislio, ko zna zbog čega) koji je, činilo se, dopirao negde sa daleke tavanice, ili iz jednog od zida, a možda i odasvud...Sugerisao je podsmešljivo i otrovno na povratak ili kolektivno samoubistvo, što se u suštini svodilo na isto. Promicali smo dalje. Negde u prostoru i vremenu koje je možda već i prestalo da postoji neko je nazreo spas, a uskoro se oduševljenje probilo kroz celu gomilu - svetlo - bledo i neugledno ali ipak zasigurno je bilo svetlo. Nikada mu se nisam tako obradovao, za nas, ono je bilo uže za čoveka u moru, kopno na vidiku za izgladnelu i beznadežnu posadu ubijenog kapetana. Svetlo! Uskomešana masa je pohitala, koliko god je to bilo moguće. U jednom trenutku delovalo je kao da smo se zaputili u samo središte zemlje, sada je bilo sigurno da tunel ipak ima kraj, i on se nalazio negde na čistini.
Uzbudjenje otkrića preseče jedno drugo, nejasno jer - naime, prvi redovi sudariše se sa čovekom. Pa još jednim. Pa sa još nekoliko njih...Drugi ljudi, nama jezivo slični nadirali su iz suprotnog pravca, zarobljeni u mukloj tišini. Migoljili su se izmedju nas nastavljajući svojim putem, hladni i nepristupačni. Kretosmo dalje. Nečija nespretna, improvizovana štaka gadno me je lupila u koleno, bez pomisli na izvinjenje. Nad ljude se ponovo nadvila teška i neprobojna magla ćutnje i surevnjivosti, tišina je bujala, nagrizala i gušila. Medju hladnim zidovima odzvanjao je jedino gnjecavi bat koraka. Grabili smo ka izlazu.
Izvor svetla se, ispostavilo se, nalazio tek na pola puta šepave agonije a ne na njenom kraju. Delovalo je poražavajuće : najobičnija jeftina neonska reklama, bez mnogo komercijalnog smisla. Nije zračila slovima niti porukom - na njoj se nalazio jedino crvenim linijama oivičen pravouglii trougao, mašući iz svoje sredine malenim zrnom graška koje je neodoljivo podsećalo na neko tudjinsko oko. No činilo se da ne gleda u našem pravcu već negde u daljinu, van domašaja naših tupih pogleda. Stadosmo, ukopani. Činilo se kao da čekamo neki znak, možda da nam namigne, ili se preobrati u neki poznatiji i bliži oblik - ali nije nas udostojilo nikakvog pokreta i tabla je ostala mrtva i isprazna. Iz suprotnog pravca, slabašno osvetljene prilike koje su nekada mora biti bila ljudska bića bauljale su ka mestu odakle smo prvobitno krenuli. Najhrabriji medju nama, osmelio se najzad da proviri ka poledjini čudne reklame. Sa njegovih umornih usana koje su se jedva pokrenule sletelo je tiho i neobično razgovetno - Isto.
Zurili smo u mrtvi mrak koji se pred nama protezao u nedogled, izmučeni i neodlučni. Podjosmo dalje.
Napisano za ono takmičenje.
Ja se izvinjavam, koristim javni komp u bučnoj kafani - mislim da sam je malo zbrzao..Hvala, nebitno.
Šteta što ne možeš proći dalje :)