Koliko tehnološki, materijalno napredujemo, toliko duhovno slabimo, zaostajemo. Eto, neki disbalans današnjice, kako pojedinačno tako i skupa, kao čovečanstvo. Ne opažamo, ne osećamo, potajno patimo, zgrčeni u svom svetu, plačemo pa opet u bunilu ustajemo.
Žuriti znači ne primetiti lepotu života, ne oslušnuti cvrkut ptice koja ti nagoveštava šarenilo trenutka. A time ne uvideti lepotu dana, iako je sivo a kiša tek stala. Žuriti znači zaboraviti sve.
On žuri; pa mi se bezvoljno javi. Mahne onom osušenom rukom i uputi bled pogled.
TRAS - eto to je onomatopeja razbijene estetike, razbijene kao staklo. PFFŠ - to je onomatopeja ugašenih osećanja. TUP - najzad, to je onomatopeja potonulog čoveka, koji gasne u svojoj žurbi, u žurbi da baci smeće i vrati se za računar. Za fotelju gde i umire kroz koju godinu.
A žuriš i dok piješ, da se što pre napiješ, i zaboraviš kud ideš tako brzo.
Svidja mi se, dao sam plus. Ali ne bih se slozio da je u pitanju disbalans nego bas balans. Ne moze jare i pare.
ау бате, дивим се себи! Већ на првој реченици сам те препонао
Добра +