Iskren i precizan odgovor na ženinu provokaciju: "ja sam mislila da sam ti bitnija od fudbala".
-Ja sam mislila da sam ti bitnija od fudbala, najbitnija?!
-Naravno da jesi srećo, 47 meseci u 4 godine, malo li je...
-'Oću seriju da gledam...
Najčešće spominjani brojevi u razgovorima studenata širom Srbije tokom septembra, oktobra, nekad čak i novembra. Nikad se ne zna koliko će famoznih bodova trebati za uslov, potrebno je blokirati Brankov most da bi se saznalo. Takođe, u ovim razgovora se pominju mama i ostala porodica ministru prosvete, Krkobabiću i Dinkići i to u kontekstu polnih odnosa.
Frekvencija cupkanja nogom prosječnog srbina
za vrijeme trajanja nekog važnijeg meča
drage nam reprezentacije.
Toliko zuba ima komarac (jebo ga ćaća, tako malen a tako zubat) pa vas zato toliko boli (zapravo više svrbi) njegov ujed.
Pogrešno, pogrešno.
Tačno je da komarci imaju 47 zuba, ali oni uopšte ne ujedaju. To rade ženke,ali ne ujedom,več zabadanjem svoje rilice kojom probijaju kožu da bi došle do krvi. Krvopije jedne.
To su dva čvora u danu, dve bitnosti ovih dana, a cifre ispred njih, one se menjaju, skoro neprimetno, one nisu naše merilo sada. Ta dva čvora drže dan - kolotečina, sigurica, osovina, stabilna veza - zavisi od gledišta i tumačenja.
Vidimo da oba broja spadaju u zadnju polovinu meseca, tri četvrt, opadanje, tiho tavorenje, tablić, mokre mrve, koske u tanjiru, žaba koja polako jede okrugao sir uštapa. Ali ipak, to je siguran, stabilan, minus, pozitivna nula, održavanje, dva trougla zdenka sira, pogačica i dva tanka lista suvog mesa, odmor između pauza odenutih u drugačije ruho, samo da bi se razlikovale, silom prilika napunjenih slamom, imitacije, rada, života, ljubavi, nečega, ljudskog delovanja, trajanja.
Ali, još taj kvalitetni istočnonemački ključ sa ugraviranim 40 - 47 nijedan šraf ne okreće, još se ne kreće ni na jednu stranu, ili bar se tako čini, prirodni tok za sada, mi samo jedrimo, kućica na vrhu snežne planine, koliba s četiri prozora na četiri strane sveta - međutim, u velikoj noći svi su sada jedan te isti, u istom slepilu, različite zvezde u istim smetovima ništa ne kazuju.
I već je po malo muka i teskoba u toj nekad ukutkanoj kolibi koja sada postaje stešnjena, mučnina je neka od svih tih čajeva nataloženih leta koja se puštena iz mirisa već vrzmaju nagomilana nervozno po ćoškovima i draškaju naježene dlačice blagim toplim spavajućim sporim dahom i dosta je više tog utopljavanja i surfovanja na tihom dremežu bez porinuća u mračne dubine - tamo ti se električna jegulja obmota oko lista i strašna takozvana riba-akademik ti se zagleda ružno u lice i kaže Velbužd, ćuti tu i prdkaj spokojno na površini, jer... čekaj, koliko je, koliko je sad? Opet 40 - 47.
Ah, taj konj, ta raga suviše sporo gricka mahovinu, izludeću od tog mljackanja, sve to meni u inat, znam, smiri se de, evo ti čaj, neću čaj, dobro ajde daj, nije li kasno za kafu? Nije. Neka, ipak ću čaj, neću čaj, kafu ipak, ne, kolko je sad sati?
Uspavali smo se, Keri, uspavali, brzo pogledaj, ajde, ustani budi se ceo svet je naš, ajde ajde već je Svežih i 02 - Mladih i 15, divni bageri su izažli na ulice, sve sija! Hmm zar već? Kad pre... Stani samo da pogledam u knjige inđijele šta kažu za to... b b b evo ga, bageri, da vidimo... Znaš, ne bih da delujem na svoju ruku...bager kušnju znači hm
E znaš, dosadan si.
Legendarni autobus. Saobraća na liniji Resnik-Slavija. Alfa i omega za sve iz Resnika koji idu ka centru ili iole razvijenijem delu grada (zbog ruralnosti preostala dva autobusa u Resniku). Mešavina urbanog (samo zato što je dvocifren) i anti-urbanog (s obzirom ko se sve vozi unutra i dokle) autobusa, jedan od retkih autobusa gde je neminovno da se bar jedan putnik prekrsti u toku puta (pošto prolazi pored manastira Rakovica). Simbol Resnika i njegova veza sa civilizacijom, mogu uvesti i metro (kao što se neće desiti) , ali 47-ica će i dalje ostati najomiljenije i najpopularnije prevozno srestvo među žiteljima ovog prigradskog naselja, imajući u vidu da Beovoz ide na svakih 100 godina, a i ne možeš da se švercuješ u njemu (toliko).
