Bio pre neki dan u zoološkom vrtu ovde u Berlinu - karta 13 eura, krv im švapsku jebem - i odemo ti najposle moja draga i ja do dela sa gmizavcima ( jer taj deo najvole sva deca ). I gledamo ti mi onija krokodili i aligatori - sve neki ružni, gadni, nikakvi - pa me udari neka nostalgija, osetih suzu u oku i setih se našeg dragog i svesrpskog aligatora Muje iz BeoZoo Vrta. Eh, kakav je to aligator, ljudi moji...Pa, na svetu ne postoji još jedan taki!
Zapravo, i ne postoji. Muja je trenutno - a kako čitam na internet prezentaciji Beogradskog Zoo Vrta ( ako se ista tako i može nazvati ) - NAJSTARIJI ŽIVI ALIGATOR NA SVETU, što je, priznaćete, prilično velika stvar u ovo teško doba življenja. Tu laskavu titulu zaradio je pošto je prošle godine u Rigi, Letonija, rikn'o dotadašnji metuzalem međ' reptilima a pod još neutvrđenim okolnostima. Bilo kako bilo, sad Muja JEBE a iskreno se nadam da će još dugo.
Inače, u Srbiju je došao, čitam dalje, još davne 1937. godine kada je Vrt i osnovan a na sveopštu radost malobrojnih Beograđana ( kojih je i dan-danas malo, ali to je već neka druga tematika ). Preživeo je, dakle, i bombardovanje Luftafe-a 6.aprila 1941 ali i ono od strane NATO-a 1999 godine. Ko god da poseti zoološki vrt u našem glavnom gradu zastaje kraj nevelikog bazena u kome se već 75 godina Muja ponosno brčka i proverava dal' je isti živ bacajući kovan novac na nj. Priča se da je Muja tokom godina "zaradio" pravo malo bogatstvo iz ovog simpatičnog običaja a za egzaktnu sumu ipak se obratite gospodinu Bojoviću.
Otiđite ovih dana, dragi moji Vukajlijaši, do Beogradskog Zoološkog Vrta i posetite našeg Muju. Nije skupo a možete i neposlušno dete ili ženu da ubacite unutra. Ja ću svakako kada se vrnem u domovinu...
Zašto, deco, minus na ovo, pobogu? Muja je legenda, jednom su neki papani iz "Drapšina" roknuli poklopac od šahta na njega da vide dal' će da se pomeri. Kažu nije ni tad. Car.
ma ovi iz Drapšina i ETŠ-a su čuda činili sa mu(j)kicom al on uvek kul
de se njega seti?
+++
Kad je rijeć o tom Zoo vrtu, naumpade mi jedna anegdota, ispričana u nekom selu u srednjoj Bosni. Glavni lik je, recimo, Hasan, siromašak, mladic od 24- 25 godina, epileptik, sa jos ponekom daskom manjka, koji je imao običaj da uzjaše kakav voz iz rodnog mjesta i da se vozika za dž od Triglava do Gevgelije, pa ga je policija često sprovodila do kuće. Pse je volio i nijednog se bojao nije i svaki mu je iz ruke jeo. I tako naš Haso, u novoj trenerci koju mu je kupio lokalni svirač, došao do Beograda. Vratio se za koji dan u istoj toj trenerci, samo raščupan. Pitaše ga šta je bilo. A on reče: "Jarane, jarane, jes' ljuto ono pašče u Beogradu!" Koje pašče, kakvo pašče, ispade da se on provukao do neke od divljih zvijeri iz porodice mačaka i ova ga nakačila... Bog da mu se smiluje, voz ga je pokupio tijekom rata, na nekoj bezveznoj lokalnoj relaciji.
Bavio sam se i ja tom tematikom lolo
+++