Stanje u kome se nalazi čovek u inostranstvu, sve do prve plate.
Onda...nostalgija prelazi u patriotizam.
Osecaj prouzrokovan saznanjem da skole (opet) strajkuju,a ti si student u sred ispitnog roka.
Bolje rešenje od povratka u domovinu.
Pokušaj ''Železnica Srbije'' da kompozicijom starih vagona sa parnom lokomotivom na Šarganskoj osmici turistima povrate poljuljano poverenje.
- Šta bi s Janketom, čujem da je rastrzan na sve strane?
- Ma pusti... Udarila ga neka Nostalgija, oko Mokre Gore.
Sreća koja te čini tužnim i tuga koja te čini srećnim.
Osećaj koji nastaje kad piješ vodu koju si sipao u flašu od soka, a ukus soka se i dalje pomalo oseća.
To je ono sto te natera da odes u VHS klub i iznajmis kasetu, iako imas ADSL od 2mbita.
Nostalgija je vreme za kojim zalimo misleci da nam je tada bilo bolje, a to za cim zalimo, sprecava nas da nam sada bude dobro.
Ono što me natera mrtvog žednog da za poslednjih 50 dinara da kupim 2 žele zeke umesto neki sok.
,,Juuuuu vidi žele zeka, pa od bombardovanja ga nisam video !''
Dobar sluga, zao gospodar. U zdravim dozama, poklon koji neprestano daje, jedno kežual "ama jese sećaš kacmo zoki ti i ja unosili dosta alkoholnih napitaka u sebe u Neos Kalikratepolihromarmavrosu" u pauzama između prebačene dve palete džakova cementa ako si ucio školu, ili dva otkucana koda, ako nisi. Čisto da se razbije monotonija
U malo jačim dozama, izaziva melanholiju, ali ipak sa nekom katarzom, jer, eto i ja sam nekad živeo, harao, dobro nisi baš harao, tri bi-džeja za isto toliko godina nisu neki krstaški pohod, ali u svojoj glavi ti si bio bič pičji i to je jedino važno.
U supramaksimalnim dozama... svet za sebe.
Ja živim u vremenskom loop-u od 2011-2012. Samo sam fizički prisutan u 2018. Jedem, serem, drkam, razgovaram mehanički s ljudima iz 2018 da ne bih izgledao sumnjivo, perem kljove u 2018, u suštini održavam mašinu. Vozilo, čiji se um, vozač nalaze u vremenskom periodu one dve godine. Nazvao bih ga svojevrsnom vremenskom mašinom, al neću da zvučim pretenciozno.
A taj um ima svoj poseban život. Gleda reportaže najrandom stvari iz 2012, tipa Noć muzeja 2012, sluša muziku iz tog perioda, Exit 2012,gleda filmove koji su se tada davali u bioskopu, taj um razmišlja gde će za doček 2012, jedva čeka Avendžerse maja 2012, i uzbudjen je zbog Olimpijade u Londonu 2012.
Drka na porniće iz 2012.
Ima samo mali podfolder rečenica koje štanca ovim botinama iz budućnosti, te nepojmljive 2018, jedan generator sterilnih bljuvotina, tripl-dabl mašina za tri statističke kolone, rečenice o vremenu, rečenice o teškom stanju u zemlji i rečenice o sportskim događanjima, uz prigodan asortiman grimasa koje odgovaraju izrečenom. Sve to zauzima jako malo prostora i traži malo truda.
Većina funkcija je u 2012, hodam ulicom mirišem taj isti miris, i mene niko ne može da ubedi u kom se dobu nalazim. Naravno, ima minimalnih kozmetičkih promena okoliša, ili ih ignorišem, ili zamenim prigodnim stanjem stvari koje je tada bilo 2011.
Presrećan sam. Nikad nisam bio srećniji, ispunjeniji, puniji snage, ej bre, čini mi se mogu planine da pomeram. Svaki problem rešavam lezerno, vežbam redovno, čitam dobre knjige. Ženama sam privlačan.
Malčice se pribojavam te grozne 2013 i onome što ide iza nje, ali kada dođe, petlja se reaktivira i otkuca neki jun 2011, i sve iznova.
A ovaj hardver iz 2018, koji sve to omogućava, prilično je oronuo. Al' ko mu jebe mater, ne želim da razmišljam 6 godina unapred lol.
Daleko je to.
Posebno osećanje svojstveno svima nama koji imamo kakva-takva osećanja.U suštini je mač sa dve oštrice.Onoliko koliko izaziva dobar osećaj sećanjem na nešto dobro,isto toliko zgrožava čoveka jer ga suočava sa činjenicom da je to dobro vreme prošlo i da ga verovatno više nikada neće osetiti.
Iako nisam proživeo starost,pretpostavljam da što je čovek stariji,to je nostalgija kao osećanje izraženija.
Ovo mi je napisao učitelj koji mi je predavao od prvog do četvrtog razreda osnovne u knjizi koju mi je poklonio.
'' Polako prolazi detinjstvo moje.I neosetno menjaju se teme.Jer,prošlo je vreme kad se na prstima godine broje.Polako prolazi detinjstvo moje. ''
Dragom učeniku Nikoli Šušiću za njegov 11. rođendan
Kad upališ stari crno-bijeli telefon i sjetiš se da si imao najveći Hi-Score u zmiji
Osjećaj koji te obuzme kad počneš čitati stare,genijalne definicije i ostaneš tako satima.
Kada ti nedostaje nešto što ti je izgledalo normalno, sve dok nije nestalo. Onda shvatiš koliko je to staro bilo dobro.
Prvi Vukajlija.
Seta za vremenom kada nam sopstveni prdez nije smrdeo.
Cale , Deda i ja sedimo u trpezariji. Ja preko ipoda slusam neke repere.
Cale: "Sta slusas ta govna Jack! Neki crnac mi se tu dere i to mi je muzika! Slusas te narkomane! Eeee u moje vreme..."
Ja (sarkasticno) : "A tvoji Bitlsi hvala Bogu nisu bili narkomani. Sve fini neki momci bejase"
Deda podrzava caleta klimanjem glave, dok pokusava da sazvace neko meso.
Ja: Ajde bre i ti deda...mani me se covece. Ti si slusao 'Lili Marlen' i ubio partizana vise nego Bata Zivotinja. Droga je Majka Tereza u poredjenju sa tobom.
Deda jos uvek zvace i jedva uspeva da progovori: "Eeee u moje vremeee sinko..."
Kada pričaš mobilnim tefonom koji se trenutno puni i uhvatiš sebe kako se igraš sa gajtanom i setiš se starih fiksnih telefona
Nostalgija je osećaj gladi za domaćom hranom kad se nalaziš 8.500 hiljada kilometara daleko od Srbije.
Evo baš sad mi se jede neka naša hrana i da li neko može da mi objasni kako bre da odštampam kajmak preko „google“ i kako da prebacim kiselo mleko, mladi sir, leskovačke ćevapčiće, vešalice i pljeskavice putem telefonske žice?
Kako ja da objasnim onom „stream“-u da mi se baš sad jede srpski meze, sa užičkom pršutom, kajmakom, kulenom i ajvarom? Kako?
Osećaj za povratkom rodnoj grudi svakog gagstajbera koja traje tri dana dok se ne zabavi po kafanama. Osećaj se iznenadno gubi odmah nakon što vidi da je zemlja ostala u istom stanju kakvu je ostavio.
Marko : "Jao, zemljo moja ljubim tvoje kafane i splavove, zauvek ću ti se vratiti !"
Sedam dana kasnije...
Marko : "Jao, zemljo moja serem ti se na nekulturu i pljačkanje, idem nazad u Kanadu."
To je kad se sećaš one jedne lepe stvari koja ti se nekad desila, a zaboravljaš sve loše.
Sećaš se onog divnog proleća 1999 godine kada smo upoznali one dve u skloništu?
...je kada pričaš u pluskvamperfektu o poslednjem seksualnom odnosu.
