- Шта би с Јанкетом, чујем да је растрзан на све стране?
- Ма пусти... Ударила га нека Носталгија, око Мокре Горе.

,,Јууууу види желе зека, па од бомбардовања га нисам видео !''

Ja živim u vremenskom loop-u od 2011-2012. Samo sam fizički prisutan u 2018. Jedem, serem, drkam, razgovaram mehanički s ljudima iz 2018 da ne bih izgledao sumnjivo, perem kljove u 2018, u suštini održavam mašinu. Vozilo, čiji se um, vozač nalaze u vremenskom periodu one dve godine. Nazvao bih ga svojevrsnom vremenskom mašinom, al neću da zvučim pretenciozno.

A taj um ima svoj poseban život. Gleda reportaže najrandom stvari iz 2012, tipa Noć muzeja 2012, sluša muziku iz tog perioda, Exit 2012,gleda filmove koji su se tada davali u bioskopu, taj um razmišlja gde će za doček 2012, jedva čeka Avendžerse maja 2012, i uzbudjen je zbog Olimpijade u Londonu 2012.

Drka na porniće iz 2012.

Ima samo mali podfolder rečenica koje štanca ovim botinama iz budućnosti, te nepojmljive 2018, jedan generator sterilnih bljuvotina, tripl-dabl mašina za tri statističke kolone, rečenice o vremenu, rečenice o teškom stanju u zemlji i rečenice o sportskim događanjima, uz prigodan asortiman grimasa koje odgovaraju izrečenom. Sve to zauzima jako malo prostora i traži malo truda.

Većina funkcija je u 2012, hodam ulicom mirišem taj isti miris, i mene niko ne može da ubedi u kom se dobu nalazim. Naravno, ima minimalnih kozmetičkih promena okoliša, ili ih ignorišem, ili zamenim prigodnim stanjem stvari koje je tada bilo 2011.

Presrećan sam. Nikad nisam bio srećniji, ispunjeniji, puniji snage, ej bre, čini mi se mogu planine da pomeram. Svaki problem rešavam lezerno, vežbam redovno, čitam dobre knjige. Ženama sam privlačan.

Malčice se pribojavam te grozne 2013 i onome što ide iza nje, ali kada dođe, petlja se reaktivira i otkuca neki jun 2011, i sve iznova.

A ovaj hardver iz 2018, koji sve to omogućava, prilično je oronuo. Al' ko mu jebe mater, ne želim da razmišljam 6 godina unapred lol.

Daleko je to.

Ово ми је написао учитељ који ми је предавао од првог до четвртог разреда основне у књизи коју ми је поклонио.

'' Полако пролази детињство моје.И неосетно мењају се теме.Јер,прошло је време кад се на прстима године броје.Полако пролази детињство моје. ''
Драгом ученику Николи Шушићу за његов 11. рођендан

Prvi Vukajlija.

Cale , Deda i ja sedimo u trpezariji. Ja preko ipoda slusam neke repere.

Cale: "Sta slusas ta govna Jack! Neki crnac mi se tu dere i to mi je muzika! Slusas te narkomane! Eeee u moje vreme..."

Ja (sarkasticno) : "A tvoji Bitlsi hvala Bogu nisu bili narkomani. Sve fini neki momci bejase"

Deda podrzava caleta klimanjem glave, dok pokusava da sazvace neko meso.

Ja: Ajde bre i ti deda...mani me se covece. Ti si slusao 'Lili Marlen' i ubio partizana vise nego Bata Zivotinja. Droga je Majka Tereza u poredjenju sa tobom.

Deda jos uvek zvace i jedva uspeva da progovori: "Eeee u moje vremeee sinko..."

Evo baš sad mi se jede neka naša hrana i da li neko može da mi objasni kako bre da odštampam kajmak preko „google“ i kako da prebacim kiselo mleko, mladi sir, leskovačke ćevapčiće, vešalice i pljeskavice putem telefonske žice?

Kako ja da objasnim onom „stream“-u da mi se baš sad jede srpski meze, sa užičkom pršutom, kajmakom, kulenom i ajvarom? Kako?

Марко : "Јао, земљо моја љубим твоје кафане и сплавове, заувек ћу ти се вратити !"

Седам дана касније...

Марко : "Јао, земљо моја серем ти се на некултуру и пљачкање, идем назад у Канаду."

Sećaš se onog divnog proleća 1999 godine kada smo upoznali one dve u skloništu?