Alternativni naziv za deponiju. Ali ne za bilo koju deponiju, već jednu retku, specifičnu, štaviše endemičnu vrstu deponija koje opstaju isključivo po selima i zaseocima Raškog Okruga. One imaju svog gazdu, seljaka, koji ima poveliko imanje (vrednost u hektarima) i koji je odabrao svoj najgori, najzabačeniji i najmanje plodan deo zemljišta za bunjište, tj. deponiju.
Tu se može naći sve od igle do lokomotive počevši od starih, ali nažalost, originalinih ploča domaćih i stranih izvođača, vlasništvo gazdine dece, bombe, pištolji i drugo oružje iz perioda Drugog Svetskog rata (a možda i ranije!), kao i klasičan otpad koji možemo naći na svakom koraku.

Смеће, ђубре, отпад.

Полупразан фрижидер из кога покушавамо нешто да ишчепркамо попут коке не би ли се најели, а да не морамо да идемо у продавницу, јер нас мрзи.

Gomila otpada, bilo u sirovinskom ili u ljudskom obliku.

Bunjište je deo seoskog dvorišta gde se odlaže razno smeće i po kome kokoške vole da čeprkaju dok čekaju nekog nadobudnog petla da ih izgazi i iskljuca po glavi.
Ipak bunjište je i sinonim za neko mesto na ovom svetu gde se zna ko je glavni, baš kao petao na pravom bunjištu.
Danas ovu reč možemo čuti samo u fudbalskim TV prenosima i retko kad na selu.