Hodnik

Najčudnije mesto kad počnete da radite. Dođete mladi i poletni, puni optimizma, javljate se svima...ali kakav bedak kad na nekog nalećete u tom hodniku sto puta dnevno. Glupo je svaki put se javiti, a glupo i proći u tišini. Šta smisliti svaki put? "Šta ima...'de si...kako je...ima li posla...ima li zime...čujem da će plata možda...fina haljina..." Onda počnete da uvek sa sobom nosite neke papire u koje ćete buljiti tokom prolaska, samo da se više ne patite.
Posle godinu-dve, smorili ste se od posla i ljudi, koji su u kolektivima po defaultu naporni do bola, naročito po državnim organima i više se ne javljate nikome. Možda namig simpatičnoj koleginici (ili kolegi ako ste žensko) i to je to. Posle nekoliko godina, već ih sve gledate ispod oka, jer vam je dosad već svako od njih bar jednom 'podmetnuo nogu'. Onda dođu neki novi klinci, isto tako poletni kao i vi nekad. Ali već ste zaboravili kako je to bilo.

Novi klinja prolazi pored vas peti put od jutros:
- Zna li se kad će plata? :ljubazni kez
- Zabole me kurac...