Izgubljeni biser

,,Знаш ли ти синовац гдје је Београд”, пита ме стари чика Мита загледан у докрајчену чашу лозе, неочекујући да му одговорим. Ја знам гдје је Београд-био сам тамо, а знам и причу чика Мите, стопут послушана.

,,Знам чика Мито, знам.”

,,А знаш ли да сам ја тамо требо да играм фудбал, заувијек да одем у тај Београд. Знаш ли ти то синовац?”

Ја и то знам, знам и зашто није. Пуштам га да прича.
,,А што нисте чика Мито”, питам, ни сам не знам зашто.

,,Е добри мој синовче...”, још увијек загледан у ону исту чашу на шанку, једном руком гужва испражњену кутију Мораве, погледа је замагљеним погледом као да хоће да јој каже ,,Па и ти си ме издала.” Вадим му своју кутију и пружам ка њему. Оне ме кратко погледа у очи и настави са посматрањем оне исте чаше.

,,Дај за чика Миту још једну лозу, дуплу.”

,,Нека синовац, не треба. Довољна је и цигара.”

Проврти ону цигару прстима, неколико пута, зализа и запали је већ дотрајалим упаљачем тек из трећег покушаја. Повуче кратко, избаци дим кроз крајеве десне усне и удахну дубоко.

,,Била су то тешка времена. Нас седморо браће и сестара, хвала Богу. Све једно другоме до ушију. Ја сам био најстарији”, прича чика мита правећи краће паузе послије сваке реченице.

,,Знаш ли ти синовац како сам ја игр’о фудбал”, рече чика Мита повисивши тона на кратко, бацајући поглед преко лијевог рамена-право на мене.

Знам ја како је Мита игр’о фудбал, знам да и сад заради за коју љуту фасцинирајући знатижељне буржује. Глед’о сам како за опкладу титра опушак цигаре-довољно за цигаре и љуту.

,,Чуо сам чика Мито да вам није било равног надалеко.”

“Е тај фудбал, ђавоља работа...Треб'о сам ти ја мој синовче да идем у Београд да играм фудбал. Дошли људи из Београда мене да воде да им играм фудбал. Ко да тамо нема ко да им игра. Долазили и кући, нуде неке велике паре. Ја у биједи-у животу нисам видио толико пара, али биједа остаје биједа. Џаба кад ти није суђено.” Испи ону лозу, картко је задржа у устима и спусти низ грло. Хтједох да му наручим још једну, а он ме ухвати за руку ,,Доста је синовче.” Понудих му још једну цигар, њу прихвати, опет је проврти кроз прсте, зализа, опет исти увјежбани ритуал.

,,Знаш ли ти да тамо код њих фудбалери не смију да пију? Какви су то људи синовче? Имају ли они душе, веселе ли се, пате ли? Јебеш ти тај Београд."

Ништа чика Мита није слагао. Долазили по њега из Београда да га воде. Дошли му кући, а он ко по врагу, на врата мртва-пијан. Кажу да се од тада више никад није напио-није се ни трезнио.

,,Шта сам треб’о да пијем воду док ми друга у војску прате? Јебеш ти тај Београд.”

Оно, није да чика Мита прича глупости, али таква шанса се нуди једном у десет живота. Миту је чеко воз за Боград и карту је имо-тај воз је давно отишао. Карта више не вриједи ни пишљивог боба.

,,Идем синовче, полако ниспут.” Погледа на сат, као да га неко чека, као да негдје жури. Лагано устаде са високе столице, огрну стари капут, удари се рукама по џеповима као да провјерава да није нешто заборавио, уздахну дубоку и крену ка вратима.

,,Чувај ми се синовче.”

,,Хоћу чика Мито, хоћу...” Остајем још да сједим за празним шанком, гледам у врата којим је изашао човјек са коијм се судбина окрутно поиграла. Ставила му под нос најукусније колаче живота, омамила га па му лупила шамар од којег је пао на под, на дно, дно живота.