Kamenica gluposti
Izjava kojom pokušavaš da razbiješ neprijatnu tišinu, ali toliko sumanuta i samoispaljujuća da njome postižeš još gori efekat, stvarajući još veću tišinu nalik muku koja ostane posle razbijanja stakla.
Sedite u parku i dovršavate drugu flašu piva. Slušaš ga kako se s kumom ispeglao pod šatrom na svadbi ortaka iz Merošine. Merošina, misliš u sebi i smeješ se naglas, gotovo sigurna da ćeš mu dati pičke. Ali onda tvoj smeh utihne i nastaje tišina. Oboje ćutite. Znaš da je red na tebe da uzvratiš nekom podjednako simpatičnom i blago transferičnom pričom o svome pijanstvu, ali jebiga, pijana si, misli su ti trome i jezik ti je nezgrapan, ne možeš naći pravu reč, niti pravu misao. Prebiraš po sećanjima, ali čini ti se da ti je glava potpuna prazna i ispijena, posle dva litra piva se ne možeš setiti ni kevinog imena, kamoli voditi smislen razgovor. Hvata te panika. On se nervozno osmehuje. Sranje, misliš u sebi, i on je primetio tišinu. Oboje ste napeti, osećaš pritisak da kažeš nešto, iste sekunde. Seti se nečega, Ana, bilo čega. Reci nešto. Odmah. Sad.
-Ja i ortakinja smo gurale krastavce u pičku kad smo se napile.
.
.
.
.
-Kisele ili obične?
