Kolegijalnost

Све је почело савршено- први заједнички изласци, дернчење до зоре, подјебавање погубљених професора, смијање штреберима из првих редова, коментарисање колегиница и свега што има већу количину меса на карличној кости. Учинило ти се да си скупио гомилу правих људи око себе који су у сваком тренутку спремни за све. Поносно шеташ ходницима, сви те знају и ти све знаш, читав свијет је твој...

Е јест курац!

Долазе прве обавезе, први колоквијуми и испити. Сви се затварају у четири зида ко маторе усједлице, шапућу само о учењу, професорима, асистентима...Алкохолу више нико ни да примирише,нема напијања, излазака, зезања. Ти, шта ћеш, прихватиш се књиге, спаваш мање него што јебеш, а не јебеш готово никако.

Стижу први резултати, добри или лоши, свеједно. Схватиш да међу вама ништа више није исто. Сви су некако званично ћутљиви, неки одвећ срећни и поносни да би причали било с ким, други опет нервозни да би вас најрадије појели ако им нешто лоше кажете. Схватате да са првим оцјенама у индексу долазе и прве мисли- У јеботе, па ми смо конкуренција...

Они са самог дна те вјечито смарају да им помажеш са испитима, не марећи за твоје обавезе или твоје слободно вријеме, већ за своје дупе, при томе ти још замјерајући како ти можеш да излазиш, напијаш се, имаш дјевојку и да опет полажеш испите. Они близу тебе те виде као директну конкуренцију, јер наравно, ваља се сутра запослити, а посла има веома мало. Они бољи од тебе само важно млате главама, праве се да све знају, смију се кад виде да не знаш нешто што је тобоже једноставно, постављају "паметна" питања професорима, правећи се да све одговоре апсолутно разумију.

Ти стојиш ту, између свих тих сјенки које промичу око тебе, и твој лажан осјећај среће који си имао, распрскава се као мјехур од сапунице...