Krevet

Почетак и крај. Ако имаш среће. Мада не мора да значи. Мој се стари родио на патосу поред шпорета. Не фали му ништа. Вози кипера, куне државу и моју мајку што је родила дебила који се не шиша. Сврати некад поред пута, помузе државни камион, прода нафту и обрадује фамилију новим тевеом. Некад је знао да нас обрадује шунком тако. Јебига, била инфлација, радовали смо се мањем. Елем одох далеко.

Четири ногара, пар дасака и душек. То ти је кревет. Мој би га ђед склепао за пар сати колико је прост. Узео аљине, напунио сламом, метнуо преко буковине и Бог те веселио. Просто. Е па није. Кревет није прост. Кревет је најбитнија ствар у твом животу. Кревет те прати цијелог живота. Гдје год пошао. Кревет. Удобан, тврд, прљав, непостојећи. Ма и ледина је кревет.

Да ли му икад придајеш важност коју заслужује? Сумњам. А требао би. Ту се родиш. Он те окријепи кад се вратиш мртав уморан са посла. Он те успава кад дођеш урољан као стока. По њему си повратио. По њему си пишао док те још увијек болио курац за све, и једина ти мисао била да једеш и спаваш. Можда си и јебао на њему... По њему си скакао кад те неко трећи изнервира. Ту си плакао... Није правио питања. Тек би понекад шкрипнуо да те потсјети да није од камена.

Он ће те и испратити тамо гдје нема кревета. Кад милионити пут склопиш очи, он ће ти први рећи збогом. Ујутру ће осванути као и увијек. Али ти нећеш отворити очи по обичају. Милион и први пут нећеш се пробудити. И ето. Док пуцнеш прстом растанете се, а да ниси ни био свјестан колико сте били блиски. Кревет стари. Можда га запале после тебе. Сумњам да ћеш се бунити. А требао би. Тамо нема кревета. Има облака. Жуљаће. Знам да оће. А и бојим се висине.

Ђед се родио у збјегу, стари на патосу, ја на кревету. Вјероватно су зато одувијек више цијенили кревет од мене.
Лаку ноћ. И не шкрипи јебем те у слезену.