Indijanapolis

Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.

Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.

Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?

Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.

Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!

Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!

Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.