Ljudi koji...ma, posvećeno Herr Miloradu

Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu.
Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...