Mala noćna muzika

Dođe tako, ničim izazvan, u momentu kad si najranjiviji, dok balansiraš na ivici jave i sna, taj strašni momenat spoznaje. Budi siguran da psiholozi za to imaju i stručni naziv, ali, ko jebe psihologe, ionako nijedan nije tu pri ruci, na noćnom stočiću, kad kao iz praćke izbačen, doskočiš u javu sa teretom razumevanja većim od one kugle za rušenje zgrada. Ovu nejednačinu ćeš morati sam da rešiš.
Uz užasnu tahikardiju, shvatio si da je Deni iskočio iz aviona i da mu se padobran nije otvorio, da je gledao kako mu se zemlja približava brzinom za čije izračunavanje formula u tom momentu nije bila bitna i da je poginuo, ej, poginuo, nema više, ćao zdravo, gotovo. Ko bi rekao da on, onako neodgovoran i neozbiljan, može da uradi nešto tako ozbiljno kao što je umiranje.
Skoro kriknuvši, razumeo si do kraja strašnu istinu da Katarina nikada nije udahnula vazduh, da ove godine neće krenuti u peti razred.
Nisi shvatao šta znači ostariti. Još se nadaš da te tek čeka milion mogućnosti, sportova u kojima se treba oprobati, dubina do kojih treba zaroniti, veština koje treba naučiti... Neće da može, prošao voz. Evo ti na!!! Sad znaš. Budi se!!! (budan sam)
Stani. Udahni. To je samo muzika. Hvata te nespremnog. Laže te, tu u mraku, jer zna da u senkama ne vidiš detalje. Ne vidiš veličinu. Ne vidiš drugu stranu. Osvrni se, tu, sa desne strane... To je to, to je kontraritam. Tu je ženska pevnica, odgovor na napev. On povede, ona odgovara. Skoro pa harmonija. To je to... Diši. Spavaj. U redu je. Sve je u redu.