Pakao

Ustao je par minuta pre nego li se budilnik oglasio. Koji li je danas dan? Kao da je bitno. Spremio se i otišao do kuhinje gde ga je već čekao doručak. Ćutke je jeo iako nije osećao glad dok je žena radila po kuhinji. Za trenutak je podigao obrvu. I ona bi ranije osetila da nešto nije u redu i pokušala bi da nešto izvuče o tome. Sada nije ni ona zainteresovana za to. A nije ni bitno. Ionako je tačno znao reči koje bi upotrebila i njihov redosled, bolje i da ne progovara. Kreće na posao, razmena kratkih bezličnih poljubaca, opomena da dođe na ručak. Jaka stvar, zna i šta je za ručak danas na programu i tačno u koje vreme.
Odlazak u isti bus kojim ide već godinama na posao. Isti vozač, isti putnici, isti razgovori. Ulazak u istu kancelariju. Sve unapred zna. Ne počinje nikakav razgovor, ali ostali ga, kao ustručavajući se, zapitkuju o tom događaju. Dele mu savete iako mu realno nisu ni do kolena. Jedva da čuje šta mu uopšte pričaju. I ono nadmeno govno što je neko postavio u fotelju u onoj izdvojenoj kancelariji i stavio mu titulu mu se obraća, sa visine. Kako takav gaf da ti se desi, nisi početnik, isti posao radiš već godinama, trebalo bi u prste da ga poznaješ. Digao je pogled i samo se blago nasmešio. Dokle više? Ne sekirajte se za mene više tako, a ni ikako drugačije. Već počinje da mu se čini da ludaci iz američkih filmova i serija i nisu toliko ludi kada naprave masakr. Pitaju ga šta mu to treba, da li je svestan posledica, da će proći kroz pakao dok se to ne završi.
Da će proći kroz to? Čemu taj futur? Čuvajte ga za sebe. Videćete i vi za neku godinu, mudraci vajni!