pičarenje

Vrsta lova koja za svrhu ima dobijanje pičetine za obrok.

U pičarenje se ide još od pradavnih vremena. U praistoriji, lovci su koristili primitivno oruđe i oružje, najčešće kakvu tojagu, močugu ili tup kamen. Od tada, sredstva i metodi neprestano su se menjali i usavršavali, mada nikada nisu postigli efikasnost kakva je postojala u prvobitnoj zajednici.

U savremeno doba, lov je moguć tokom cele sezone. Lovina se može videti u bilo koje doba dana kako se bezbrižno kreće unaokolo. Ipak, lovci se najčešće opredeljuju za lov noću, u pogodnim velikim lovištima i pojilima. Pre nego što stupi u akciju, moderan lovac obavlja pripreme koje se sastoje od pažljivog biranja odeće i opreme, čišćenja puške i neretko nalivanja pićem koje ima ulogu eliksira hrabrosti.

O samoj veštini pičarenja postoji literatura koja je veoma obimna i skoro podjednako beskorisna. Univerzalni sistem za uspeh nije pronađen jer postoji previše faktora koje je nemoguće sračunati. Lovci primenjuju razne metode, poput napada iz zasede, frontalnog juriša na jato, postavljanja skupocenih mamaca, trovanja i omamljivanja plena raznim sredstvima itd. Lov pomoću struje retko se sreće. Biranje plena zavisi od afiniteta lovaca; jedni će po svaku cenu želeti da ulove kapitalca, dok će oni koji više vole da imaju ma kakvo meso na stolu često za metu odabrati neuglednu jedinku, koja je ranjena ili bolesna.

Kao i kod lova na druge vrste, i ovde lovci, nakon povratka iz akcije, vežbaju svoju maštu pričajući raskošne lovačke priče. Iako nisu sujeverni kao npr. pecaroši, postoje određena pitanja koja nisu dobrodošla pre lova ("jebeš li išta?" i tome slično).

Bitna razlika između pičarenja i ostalih vrsta lova je u tome što se dosta često lovci naglo povlače iz aktivnog bavljenja, na neodređeno vreme, čak ponekad i kada su na vrhuncu forme. Oni sami to pravdaju apsurdnom izjavom da su krenuli u lov i bili ulovljeni.