Najveća zemunska znamenitost. Monument u kojem prosečan Zemunac za životnog veka pojede para u vrednosti jednog Mercedesa C klase. Posebnu turističku atrakciju predstavlja u jesenjim i zimskim mesecima, kada se na ovom mestu održava najveći festival trenerki u jugoistočnoj Evropi. U tradicionalnim novobeogradskim ratničkim pesmama, poznat i kao međa između Zemuna i blokova.
"Znači batice, blokovi do Tokija, Zemun do Pinokija! A ti mala daj mi dve nutela plazma i jednog Karadžića, znači."
Malo veća cepanica koju ne možeš staviti u Smederevca, pa je vratiš nazad u šupu i nasloniš na zid. Obično tamo stoji cele godine.
-Ćale: Jesi video negde lopatu za sneg, ne mogu nigde da je nađem?
-Jesam, eno je tamo u šupi pored Pinokia.
Dalji rodjak iz Italije od Isidore Bjelice.
Lutka od čoveka. Lutak, tačnije. Prelepo izgleda, ali je drven. Uštogljen, slabo pokretljiv. Sve mu je nelagodno, sve mu nekako smeta, ni u čemu i ni na čemu se ne oseća udobno, dobro...
Al' zato mu bar nos raste...a kakav nos, takav...drven!
Lik kojem ne fali daska u glavi.
Momak koji u momentima vreline postaje jako naložen.
Kada je Pinokio postao pravi dečak živeo je lepim i ispunjenim životom. Od starog života ostala mu je samo jedna mana. Kada bi nešto slagao u milisekundi bi mu porastao nos, ali kada bi rekao istinu isto toliko brzo bi mu se nos smanjio.
Sa dvadeset godina se oženio, a njegovi savremenici tvrde da se noću u njegovoj ulici često čuo uzbuđeni glas njegove supruge kako komanduje:
"Pinokio, laži! Pinokio, pričaj istinu! Pinokio, laži" Pinokio ..."
Na kraju vredi spomenuti da je njegova supruga imala najlepši osmeh u malenom i mirnom gradiću na jugu Italije.
mali lažljivac kojem je Davor Gobac posvetio pesmu
