Ne baš najnoviji trik marketing industrije. Pokušaj atentata na političara je isto što i snimanje pornića i silikoniranje sisa kada ti muzička karijera krene silaznom putanjom, tuča sa mužem kada vam propadne holivudski blokbaster, slike novorodjenčadi Tom Kruza i Nikol Kidmen ili drugih poznatih u svetu šou-biznisa.

Pokušajem atentata udara se na slabu tačku opšte pravdoljubivosti. Ovim činom inicira se da je nesretnik koji je umalo likvidiran (a niko od nas ne želi da bude likvidiran) zagrebao tamo gde se ne dira, saznao nešto opasno, rekao nešto o čemu razumni i kukavice ćute - ali on se ne plaši, spreman je na žrtvu radi opšte dobiti i blagostanja, jer taj koji diktira atentate prirodno je zao i on je na pogrešnoj strani, čime je žrtva atentata automatski stavljena na našu, a to je uvek dobra strana..

Procedura je vrlo jednostavna : iscenirani pucanj koji je promašio, diverzija na vreme otkrivena, saobraćajna nezgoda na vreme sprečena hitrom reakciom heroja - spasilaca. Počinitelj tradicionalno ne biva uhvaćen, ili na duši ima dovoljno greha da mu se i taj jedan može bez griže savesti natovariti. Glavni akter svega ovog je random zlikovac na jdnoj, i premijer, predsednik, opozicionar..Koji trenutno zbog raznoraznih malverzacija trpi pad popularnosti na drugoj strani. On je mučenik, borac za naša prava, progonjeni, potlačeni, svetac, nesebični junak, i mi ga volimo, ne damo ga silama terora i mraka jer ko će nas onda braniti? On je vitez u oklopu, taličan, neće ga smrt, ovo će ga samo učiniti jačim, umrite dušmani! Opraštamo mu sve, od zloupotrebe položaja pa do sodomije u vc-u škole za decu sa posebim potrebama.

Ostalo su sitnice - naslov u novinama i osamdeset tv priloga dnevno.

Pokušaj ubistva nekog predstavnika vlasti. Često okarakterisano kao teroristički čin, napad na samu državu. U celom svetu izaziva zgražavanje, bes i revolt naroda prema atentatoru. Primećuje se i porast popularnosti političara koji je to preživeo, pa postoje i pokušaji atentata za koje se sumnja da su odglumljeni.
Kod nas je malo drugačije. I mi mrzimo atentatore u pokušaju, ali im psujemo mamu ćoravu i nesposobnu (u ruke li ih sakate!). I zato ostaje nejasno: da li naši političari izmišljaju pokušaje atentata da bi sebi malo podigli popularnost, ili, pak, svesni stava koji velika većina građana ima prema njima zapadaju u stanje paničnog straha i paranoje, te u svakoj sitnici koja im se desi u retkim slučajevima kad u narod siđu vide opasnost po svoje podgojene guzice? Bilo šta će nazvati atentatom; vozača koji je dozvolu kupio na trafici pa ne zna da ne sme presecati kolonu pod pratnjom i kako da se prestroji, pandura van dužnosti koji je to znao pa je vozio iza kolone... Kad su njihove kože u pitanju, nema sitnica, sve je bitno. Još kad bi se i za narod tako sekirali, gde bi nam bio kraj?

Kad si mislio da ćeš ga izvaditi ali nisi uspeo na vreme.