Poremećen sistem vrednosti u državi bez vrednosti.
U želji da utvrdim koordinate ove napaćene državice krenuh ka Osnovnoj školi da potražim najjačeg profesora geografije na Svetu, Miću Globusa. Došao ja tamo, direktor me pozdravio, ipak sam ja bio nekad nada te škole, Vukovac i đak generacije. To što sam sad na Birou, neću ni da spominjem, bolje da makar malo živim od stare slave. Upitah ga gde je Mića Globus, reče mi da on odavno ne radi i upita me zašto ga tražim. Otkrih mu svoje namere i on me uputi kod novog profesora, izvesnog Ace Dačića. Kad sam ga video sve mi je bilo jasno. Taj ne zna kol`ko je sati i gde se nalazi, a ne da mi kaže geografsku širinu moje rodne državice. Učtivo porpičah sa njim, a u sebi mu se najebah majke. "Zbog tebe li je Globus izgubio posao, veze ti nemaš, mora da si Dačićev neki rođak, ili makar član partije. I najvažnije, glava ne može ni da ti prismrdi Mićinoj! Njegova se opirala antičkim principima proporcije, to nam je rekao nastavnik likovnog. Sadržala se četiri puta u telu. Nemaču pojma!"
Krenuh kući, pozvah taksi u nadi da će Mića da me pokupi, ali nije bilo tako. Došao je njegov kolega iz druge smene. Mašinac po profesiji, propao mu kombinat, pa taksira, mora tako, ima troje dece, od toga jedno studira u Beograd! Nije htela mala da ide u Niš, ocu prodala priču da je gore bolja škola, a zna se da je otišla zbog splavova i zbog nekog tobože života. Bi mi žao čoveka pa mu ostavih bakšiš, iako ću zbog toga da pojedem burek bez jogurta. Svratih u pekaru, kažu nema burek, samo neka rol viršla. Poskupela nafta, pa im se ne isplati da ga prave. Ako je za utehu imao sam za jogurt. Namignu mi prodavačica, zamislih se u sebi, svaka ti čast kad možeš da se smeješ, a kad izračunaš satnicu rada najlakše bi ti bilo da uđeš u tu pećnicu i završiš ko Đenka.
Ušao sam u kuću i sa vrata upitao kućni savet da ne znaju slučajno koordinate ove državice, da bih znao da izaberem najudaljeniju tačku na kugli zemaljskoj. Svi u glas mi rekoše: "Ćuti!" Zapitah se kakav hor bez dirigenta. Sve mi je bilo jasno kad sam pogledao onu crnu kutiju, koju sam želeo da izbacim iz kuće ali nisam imao većinu. Videh Zvezde Granda, posle ide Turska serija, pozdravih se sa tim da će mi neko reći željene koordinate, i da su znali, ova ubistvena kombinacija je učinila da ispari i ono malo pametnih informacija u glavi. Kad saznaš da je Slađa Đogani napucala bulju na nekom novom aparatu, zaboraviš Mihajla Pupina. Kad se zabrineš za Oguza, ode i Teslin motor indukcije u zaborav. Svaka nova Đovakova pobeda, je tvoj novi poraz, u slučaju da se nenormalno primaš na nevedenog. Ali neka, blejite u taj televizor, ko ga i izmisli. Zaboravio sam sad. Eto šta mi uradi ta šarena kutija za ovih par minuta.
Sedoh i otvorih enciklopediju da nađem ovo što me proganja ceo dan, kad nestade struja. Setih se da ulazimo u izbornu godinu i da će nas malo podsetiti srećnih devedestih, pa će posle opet na šarenoj kutiji izgovarati šarene laže, kako su uložili nadljudske napore da restrikcija ne bude. Za one sa malo skupljom ulaznicom neposredno su objavili: "Uvezli smo struju, koju ćete platiti duplo više, ali makar ćete imati svetla!" Vraćamo se na Teslinu hidroelektranu na Nijagari. Uf Nijagara, zvuči primaljivo, ali ipak je to preko okeana, Amerika, proradi i ono malo srpskog u meni. Neću tamo!
Kao što sam i očekivao, struja dođe brzo, a utom se oglasi zvonce. Nadao sam se da su ortaci, otvaranjem vrata sumnje su mi pale u vodu, bio je to komšija Miloje iz Švajcarske. Znao sam i zašto me traži, trebala mu je neka ideja oko treće kuće u selu, i tačne pozicije za lavove na kapiji. Poče: "Znaš mali, pričali smo..." Klimnuh glavom u znak podržavanja, ogrnuh jaknu i krenuh za njim. Dođosmo kod njega, ispred kuće najnovija Mečka, labudovi pišaju u fontanu, sve u fulu, što bi se reklo. Reče Radojki da donese meze i rakijicu i poče! "Mogo bi ti ono malo da mi nacrtaš!" "A šta vas tačno zanima?"- uzvratih. Reče ljutito da mu ne persiram i poče priču o tome kako mu treba projekat za drugu kuću za ćerku i zeta, jer im je ona postala premala. Okrenu mi se želudac, al` zaglavih ga malo sa pečenicom i rakijom. Pojačao sam tempo sa šljivom, kako bih mogao da nastavim da ga slušam. Pitao me je za fontanu, lavove i svetiljke uz stazu do kuće. I naravno došli smo do toga koliko to košta. Rekoh da sve to može da se uradi za 500evra. Pogleda me i reče mnogo. Spomenu mi i kolegu koji će to raditi za 3 evra po kvadratu. Počeh da mu objašnjavam kako to ne može tako, i da treba da platim građevinca, električara i vodovodžiju. Nije bio spreman na kompromis, iako tih 500e zaradi za 3 dana otpušavajući šolje debelih Švajcaraca koji ih često zapušavaju. Toliko košta retrovizor sa grejanjem na Mečki. Nije hteo ni da čuje. Učtivo se zahvalih na gozbi i produžih kući. Monolog sa samim sobom je išao otprilike ovako: Da se nosite u kurac i ti i tvoji lavovi. Plac ti košta 30.000 evra. Kuća isto toliko. Legalizacija dvadesetak hiljada. A ja da ti radim PROJEKAT ispod 1% od vrednosti objekta. Idi pitaj tamo u Austriji koliko to košta. Slično ko i zubari. Pa onda dolazite ovde da popravljate zube! I kod mesara idi pa kupuj meso po kilu, ja projekte ne radim po kvadratu!" Onda se uključio razum: "Nisi kriv ti Miloje, nego moj kolega koji obara cene, samo da ja ne bih radio! Nisi kriv ti Tito što si nas razmazio, mi smo govna!"
Dođoh kući kad mi se pojavi pred očima čarobni broj. Novi Zeland je izgledao kao pristojna opcija. Razmisliću do sutra.
Dejt:
grobna tišina 5 minuta...
- Baš si slatka! Jesu bili ovi iz UNESKO-a kod tebe?
- A? Šta? Nego pusti to, jesi video kako Saša Popović drži u neizvesnosti onog Gabora? Mislio je da nije prošao sinoć. I meni je srce stalo!
