Gomila obaveza kojim nema kraja. Čim završiš jednu, sa strane još tri nove. Džaba ti što radiš k'o da si pokupio japansko-crnačke gene, kad jednostavno ne možeš da stigneš. Koje si sreće u tom trenutku, ako kreneš do toaleta nešto ćeš sjebati u najavi, pa ajde onda kad već nemaš dovoljno posla, eto ti još malo. I to tuđeg.
Prilikom ovakvog raspleta situacije, neminovno je da ti se nakači još neko na telefon. Uglavnom neko iz porodice.
-Ćomi tebra, danas sam zaglavio do pola osam na poslu..
-Maajke ti?! Što tako dugo braćori?
-Ma bio sam prebukiran ceo dan.. Još me posle zove Milena, da me pita gde joj je roze činija sa tufnama, jer bez nje ne može da jede njene jebene nusli žitarice!
-Au tebreks, pa ona baš nije normalna sa istrebljivanjem tih pripadnika iz porodice njive. Neće seljacima ništa ostati.
-Bacam žvrlj na to matori. Jadni seljaci..
Kad na hiljadu guzica dođe jedna klozetska šolja.
U Kini. A kod nas troje ili četvoro u kući pa frka, pogotovo ujutro.
