... već da svaka zverka pokaže trag. Stara narodna umotvorina, neka vrsta demotivacione motivacije koja nam daje na znanje da se ponekad pizdarije dešavaju sa razlogom. U ovom konkretnom slučaju, sranje pomenuto u naslovu se dešava da bi se videlo ko je kakav u stvari, kome verovati i tako to.
(kuc-kuc) - Dobro jutro. - Oooo, dobro jutro, komšija. Baš se pitam ko bi mogao biti ovako rano. Uđi, koja te muka naterala ovako sabajle? - Samo da ti kažem da, ako nemaš benzina, a treba ti, sledeći put dođi lepo kod mene pa pitaj. Nemoj da mi guraš crevo u rezervoar i cuclaš, pa da mi auto stane na pola puta kad pođem na pos'o! - Uuuuu, komšija, da te ne cenim toliko, sad bi' te roknuo posred čela za takvu uvredu! Bolje da si mi u oko brknuo nego to što si mi rek'o! Bolje da si mi se na prag iskenjao i kucao da ti dam wc papir nego ovo! Ubi me k'o maljem! Pa zar ja tebi, svom najboljem komšiji?! Svaki dan ispijamo kafe i družimo se, i zar tako?! Pre bih u šteker kurac gurnuo nego crevo u tvoj rezervoar. Sad si me povredio! Ma, to te neko slagao. Ajde, kaži ko je jeo ta govna! - Nije mi niko ništa rekao! - Ne, ne moraš da mi pričaš, saznaću ja ko je taj! Prekopaću i nebo i zemlju dok provalim ko je i jebaću mu majku! Da me nečiji zli jezik tako bruka i zavađuje sa mojim zlatnim komšijom?! Da me ponižava pričom da bih siš'o tol'ko nisko da gorivo noću cuclam komšiji i da se on džabe ljuti na mene. Samo, sjeb'o se taj! - More, sjeb'o tebe onaj sneg što pao, pa sam samo pratio tragove od poklopca mog rezervoara do tvoje kapije! - Dobro, 'ajde! Na ti pare za benzin, kupi pre nego pođeš na pos'o! (tras!)
1)Majka(Mama) u slengu.Ovaj izraz cesto stoji u kontekstu sa recima kinta(pogledaj 22. str.) i cale(pogledaj 323.str.) 2)Bog.Car.Izraz najveceg postovanja prema nekoj licnosti.Osoba kojoj je upucen taj izraz je uzor svoj omladini. 3)Stara narodna izreka "cuvaj kevu da ti duze traje"
1) A:"Ae veceras na parti!" B:"Jao nmg,neda mi keva" A:"Daj bre nemoj da si jajara" B:"A ni nemam kinte,moram da trazim kevi i caletu" 2) "Znaci ono.Keva si." 3)"cuvaj kevu da ti duze traje"
U gradu si sa ortacima, subota je, pun grad, muzika se čuje iz klubova al vama nekako nije to to, ipak ste smoreni. To je samo još jedan Deja vu vikend. Stajete pored trafike, i planirate kako će proći ostatak večeri.
-Ok, ajde da čujem preloge šta ćemo? Mogli bi do novog kluba, čuo sam da je dobro. -Ma ne, tamo izlaze buržuji, smorili bi se opasno. -Ništa onda aj obrnemo neki krug pa idemo kući (okreće se) -Dobro veče, jedno pakovanje rizli.
Bitlsi i ABBA su savršeni primeri talentovanih muzičara koji su ko iz rukava sipali sveže i neponovljive melodije. Pri tome se njihova muzika ekstremno dobro prodavala među svim slojevima stanovništva. Termin komercijala se odomaćio među našim ljudima, kao pogrešan termin koji uvek ima negativnu konotaciju. I Mozart se sluša i ima lepe melodije. Da li je komercijala? Naravno da jeste. Ne bih nazvao komercijalom ono što je loše, već ono što se dobro prodaje i što ljudi vole. Samim tim komercijala nije kriterijum koji određuje je li nešto dobro ili loše, za to postoje druga merila. Komercijala poprima negativan smisao samo ako se neka muzika pravi s jedinim ciljem da se uzme lova. A ako neko pravi sjajne pesme koje se uz to i dobro prodaju, po njima ne treba pljuvati samo zato što su komercijala.
Tuce klince po utakmicama a mito za prekoracenje brzine, nepropisno parkiranje ili prljave registarske oznake uzima samo od osoba cija vrijednost prevoznog sredstva ne prelazi 500 eura u dinarskor protivvrijednosti. Sanja da jednoga dana postane pravi policajac, zastitnik drzave i drzavnika. Narodna vlast!
Izgovor nejebača što ne vodaju dobre ribe nego lopate. Za naivne i na prvu loptu to je nenadjebiva istina, ali ne leži vraže, u tom grmu ne leži zec i u tom vinu nije istina iako se čini da jeste, kao i ona narodna - "para na paru, uš na fukaru"
♦: Pa brate šta je ono? Nemoj pogrešno da me shvatiš ali ono je bijedni izgovor za žensko što ti nazivaš svojom đevojkom... ♣: Jedi ti govna kume, nije pička za sirotinju! Nego tebe oće sreća pederu! ♦: Oće me pička pičko! Zato što nisam pička k'o ti pičko da ne smijem da priđem pički! PIČKO!
Muzika za propale štrebere koji je slušaju čim dođu od kuće posle celodnevnog bežanja od siledžije iz razreda i ismevanja u školi. Žive u nadi da će Sotona doći i pomoći im da se osvete, šminkaju se i oblače u tesne pederske lateks stvari.
- Alo! Ti pičko, daj taj sok ovamo!
- P-p-p- usti me, ja sam Gorgoroth, sin Sot... (rečenicu prekida udar pesnica po faci i zvuk lomljave naočara)
Surova i hladna narodna uzrečica koja se koristi u situacijama kada je bitno sagovorniku ili publici staviti do znanja odnosno podsetiti ih da je u životu sve po zaslugama, bile one dobre ili loše.
Nema ništa zdravo za gotovo. Nema obaveznog sledovanja ni za koga. Moraš se pokazati.
A: Kakvo je đubre ovaj naš paroh Nikodije Gavrilović, doveo patrijarha na sahranu onog krimosa Gagija, držali parastos ceo dan a meni tražio 300 evra za 5 minuta nejasnog urlanja nakon čega je pobegao sa groblja B: Šta ćeš, prema svecu i tropar ========================================================== A: Čekam već tri sata ovde u redu za jebeno uverenje o prebivalištu dok ostali ljudi samo dolaze sa kesama i odlaze sa potvrdama B: Prema svecu i tropar, draga moja.
Komedijaš. Dečko razvijenog sluha, sa istančanim ukusom za muziku. Uzori su mu crnci svih starosnih dobi. U šundu i kiču prevazisao i "grand paradu". Vambračno dete Zorice Brunclik. Najzgodniji u svom selu. Ne voli brijače. Za ljude sa slabim srcem se ne preporučuje njegova muzika.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
