Dan kad klinci odu kod babe i dede.
„dan mrmota“
Tačno ta rečDan mrmota8 definicija →
To je svaki dan u zemlji blagostanja, državi bogatog društva, bogatih i sretnih pojedinaca, u državi u kojoj je sve sređeno, gospodarstvo, zdravstvo, školstvo, sudstvo, sport i kultura… i u kojoj čovjek može platiti 6000 eura da bi ušao na tamo nekakvu utakmicu.
Karte za Euro
prodajem dvije…
cijena: 43.800 HRK – oglas s Interneta
Preplavio me val patriotskog ushita kad shvatila da ima ljudi koji su spremni potrošiti malo bogatstvo ne bi li osobnim mahnitanjem potakli one istinske heroje da jure, skaču, primaju bolne udarce, upadaju u životno opasne situacije, prolijevaju znoj tijela svoga… a sve da bi nama osigurali miran, spokojan i nadasve sretan san i sretan dan u sretnoj zemlji.
dan kad izgledate kao na slici za vozacku dozvolu
Cest ritual, koji usledjuje prilikom nedostatka teme za razgovor, ili pak neprijatne teme za razgovor, nakon koje nastaje ona ,,neprijatna tisina.'' Ova pojava se takodje moze javiti usled sledece situacije : jedan sagovornik postavi pitanje, a drugom je neprijatno da na isto odgovori. Onda sledi pogled u nebo i poznata recenica : ,,Lep dan danas.''
On : I tako, ima li jos nekih novosti kod tebe?
Ona : Nema... A kod tebe?
On : Ma nema... Nego, imas li decka?
Ona : (pocrvenevsi pogleda u nebo, pa stidljivo procedi) Lep dan danas...
Dan kada si sve, samo ne slobodan.
A, ako nisi unapred isplanirao obaveze, ne brini, već će nešto iskrsnuti...
Dan kada ništa ne ide od noge, a kamoli od ruke.
Budim se. Lagano otvaram oci. Jutro predivno, ptice cvrkuću, sunce sija. Lagano se protegnem, stanem na noge, a onda osjetim tup bol u predjelu desne pete i čitavog lijevog stopala. Pogled na dole, kad ono lego kockice koje su moji maloljetni rodjaci iskopali iz nekog sandučeta u kući. Sa blagim šepanjem dolazim do kupatila, i okliznem se na vodu koju je veš mašina pustila u toku noći. Dobro ugruvam tintaru, ustanem i prilazim lavabou. Obavim većinu jutarnjih radnji. Vratim se u sobu, nađem neke krpe, uvučem se u njih. Sat pokazuje 6.15. Koji ću moj tako rano, upitam se. Ulazim u kujnu, vidim, tamo sat pokazuje 10.30. Mašala, okasni se na predavanja. Na brzaka krenem, odem do stanice, i čekam bus. Prolaze autobusi, a nijedan koji meni treba. Stade jedan, iz njega izlazi lik i kači papir da bus koji meni treba danas ne saobraća. Elem, sačekam nekakav bus koji staje na 20 min od faxa, i to je najbliže moguće. Na satu 13.30. Stižem na fax, čujem bio nekakav testić, lak ko papir na kom je napisan. Bonus od 10 poena. Aj jeiga, kažem, život ide dalje. Još samo 2 sata predavanja. Profa nešto ljut, ja rek'o, aj se smirim, da me ne izbaci. Međutim, zivka me kolega iz drugog reda iza mene, kao, nešto bi da me pita. Okrenem glavu, prozborim nešto, profa me vidi, i naravno, sa slašću izbaci. 'Bem ti usran dan, velim u sebi. Izađem ispred amfiteatra. Telefon zvoni, mala zove, kaže ne može večeras, dolaze joj gosti. Aj nema veze, kažem joj, vidjećemo se valjda nekad. Pogledam napolje, a ono se naoblačilo, i kiša prokapava. Taman da izađem, a ono udari pljusak. Lijepo, od ovog ne može gore, pomislih. Na satu 16.00. Pod pljuskom krećem prema onoj stanici od 20 minuta. Stižem tamo, naravno sve puno pod onim limom iznad klupe. Skontam da sam trebao da uplatim obroke. Naravno da je sad kasno, kojmoj, kad oni rade do 2. Nema veze. Bus konačno stiže, ja ulazim, i krećem. Vozim se tako, kad na trećoj stanici, vozač kaže, ajmo napolje, motor se pregrijao itd. Opet kisnem. Na satu 17.00. Da idem u menzu na večeru, ne ide mi se.Sačekaću drugi bus. Vraćam se u zgradu, vidim poštu, stigli računi. Krenem u lift, pritisnem 7, i ide lift, prvi, drugi, treci sprat, kad stade između četvrtog i petog. Super. U to na satu 18.34. Ja skinem sat i lupim ga o pod lifta što sam jače mogao. Isti se raspadne. Pritisnem ALARM, kad za oko po' sata stiže ekipa, izlazim iz lifta. Taman da uđem u stan, kad me sretoše stranački odvratadovrataši, te i s njima kao da prozborim. Odjebem ih, uđem u stan, pogledam u frižider. Prazan, niti piva, niti hrane. Pogledam na sat, vrijeme za večeru, 19.30. A zajebi, odo gledam TV. Upalim TV, on radi dobro nekih pola sata, odjednom počne da zuji, zuji, zuji i eksplodira. Pukla katoda, mamu joj njenu. Sati 20.30. Zovem nekog pajtosa, velim, ajmo u grad, a on se ko pikica nećka. Ja mu kažem, buraz, 'oćeš nećeš, nećeš, goni se. Odem u obližnji kafić, naručim Staropramen, kad poče i konobar. Te ne mogu da ti dam pivo, te daj isprave, te ovo, te ono, i odjebem ga, sa dodatkom da u tu kafanu više ne svraćam. Nazad u stan, koji moj, odo' da spavam. Legnem u krevet, opet se blago protegnem i udarim o zid. Sa tupom glavoboljom, zaspem, u nadi da od ovog gore ne može.
Dan u kome večernja kafa prija više od jutarnje.
Uobicajan dan za skoro svakog diplomca u Srbiji!
Dan traje 24 h i cine ga obdanica i noc. Eh, zelja mi se ostvarila, napokon i ja imam definiciju dana.
Dan koji slave zaposleni Srbi, jer ne zavise vise od svojih roditelja
