Svi smo mi, kao klinci, bili, i govno i car...prvo jedno, pa drugo, tako je to i u životu. Tradicionalna igrica koju smo uvek primenjivali na mlađima i slabijima od nas. Dovoljno je samo da uhvatimo za ruku mlađeg brata, sestru, komšijinog malog, stavimo je iza njegovih leđa i da počnemo da mu je uvrćemo. U najezdi bola klinac mora reći čuvenu:"Pusti care govno", inače ništa od puštanja. Onda mu "CAR" pusti ruku i pun sebe odlazi tražeći drugu žrtvu.
Mi srbi ne bi bili srbi kad ne bi smo izmislili i kvaku za ovo maltretiranje. Mala igra reči omogućava da nas, ukoliko se nađemo u situaciji zlostavljanog, siledžija pusti a da opet on ispadne "GOVNO". Dovoljno je reći, polutiho: "Pusti cara, govno!", i čim se iskobeljamo iz čeličnih kandži zlostavljača, malo pobegnemo, i onda počinje likovanje!
Prava lovačka priča je kad kreneš u lov i sa kilometra daljine upucaš jelena koji padne na divlju svinju i probode je rogom,a kad im se približiš vidiš da divlja svinja u ustima drži zeca.
Izvanredan spoj seoskog besposličarskog momenta - trenutka odmora, u kojem oni piju kafice i ubijaju vrijeme pričajući (čitaj: izmišljajući) raznorazne priče o svojim komšijama - i mase ljudi, koja im je, logično, hrana za nastavak priče.
Ko još sluša gradske priče? Jaka stvar - kažu samo individue koje se okrenu za tim pričama, pa udahnu prašinu koja se za njima diže.
Najlakči način da zajebeš glupog siledžiju (ili da glumiš mudo pred pametnim) koji te muči na foru "čiko pusti govno". Kad provali da je izrađen, ti si već daleko.
Siledžija: (hvatajući štrebera) Hajmo ćoravi, kaži čiko pusti govno! Štreber: Aaggh jooj.... evo evo, Govno pusti Čiku! Siledžija: Pa tako, vidiš kako umeš da budeš poslušan. ... Siledžija: (Kada mu potpaljivač kaže šta se zapravo desilo) Aaah, jeb'o sam te kad te stignem!
Neka vrsta mazohizma. Kad ostavljamo uključen televizor uprkos svesti da je program koji se emituje najgora dijareja. Kad su provalili da smo nacija koja najviše gleda TV nisu znali za ˝pusti nek' gori˝ stav.
A: Daj bre, kakvo je ovo sranje? 70 kanala, a nigde ništa. Da gasim TV? ...(podrugljiv ton) Ili da pustim Farmu? B: Ma pusti njih...Nek' gore...LET THEM BURN (hahahahahah)
Eksplicitno iskazano neslaganje sa trenutnim izborom muzike.
Miki: "Daj, bre, brate, šta si pustio to sranje, majke ti, promeni to!" Goksi: "A šta da pustim, pametnjakoviću?" Miki: "Sinak, bolje pusti i plin da se pogušimo nego to!"
(UPOZORENJE - ne čitati mamuran) Kao i ribolovačke, alkoholičarske priče su proizvod laganja, u ovom slučaju u količini popijenog alkohola. Po socijalnoj konvenciji čovek je prihvatljiviji u društvu ako mu je gornja granica tolerancije prema alkoholu viša. Zato se pričaju preuveličane priče o količini popijenog alkohola koje nemaju veze sa stvarnošću.
Dragan: "Jooooj, šta mi bi sinoć, popio sam pola litre votke i nešto piva"
Milan: "Ne pitaj, ja kao krenuo pivo, onda sve redom, ali votka me je ubila, nisam ni primetio kad sam stuko celu flašku jer sam gasio nekim sokom"
Jovan: "Nije to ništa, posle boce votke i nekoliko piva sam tražio još materijala, i popio sam ti Gorane sve iz frižidera što je bilo u flašama.
Goran: "Čudno, na stolu su bila 2 piva, pola litre votke i dedina domaća kajsija, a u frižideru je jedino bistra supa bila flaširana što je mama poslala jos prošle nedelje"
Lopata i kramp ne mogu da govore, ali bi imali dosta toga da kažu. Prislonjeni uz ogradu, zaboravljeni, svjedoci su da groblje nije tako mrtvo kako se čini i da postoji zagrobni život koji ne utiče na ljude, ali ima veliki uticaj na drveće - pogotovo bukve.
Kada bi mogli da govore, sigurno bi ispričali najčudnije stvari. Groblje više nije posjećeno kao nekad, kada su klupe bile prepune svakog vikenda. Sada se napuni tek za jesenje i proljećne zadušnice i par dana u avgustu - niko ne zna zašto. Iako rijetko, groblje i dalje priča priče.
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se baba kose povijene trakom. Bila je to Šćepa, žena pokojnog Raikonena, u redovnom obilasku groblja. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhtavu ruku, izvadila je počasti. Pivu, rakiju, koks... Ali ne i kafu.
Već duže vrijeme, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mjesto. U ovaj hram uspomena. Najčešće sjedi na klupi sa koje tek povremeno ustane, posmatrajući groblje drskim i blentavim pogledom. Na groblju je mnogi nisu voljeli, ni sam Raikonen, njen muž jedinac. Ograda između zagrobnog i ovog svijeta činila je da se osjeća sigurno. Ali, ne i tog dana...
Uz zaglušujuću buku i gusti dim kao od baklji potekao, otvori se groblje. Iz dima izađe neko mrtvo puvalo i stavi joj ruku na rame. - Kimi, jesi li to ti!? - Šćepo, sunce li ti jebem, šta ćeš ovde? Dokle ćeš više da me brukaš? Morao sam da dođem sa ove strane, da te upozorim. Neću ovde više da te vidim! - Ali, kako je to moguće... - Mogu da komuniciram samo sa bukvama, ali ti imaš obje drvene noge, koje smo tako vješto krili, pa to ovaj razgovor čini mogućim. Nije baš puna mreža, ali malo fali. Solidan signal. - Znam da sam obećala da ću da odem, ali me niko neće buhuhu... - Ima da odeš, pa makar platila da te odvedu! I skidaj tu traku iz kose! Babetina, a nosi traku! - Evo ti, ali... šta će tebi traka kad si mrtav? - Da podvežem donju vilicu da mi ne landara, hoće da mi otpadne dok pričam. Joj, živote, težak li si! E, tako. A, sad *M'RŠ ODAVDE!!!* Šćepa steže pesnice, pusti suzu niz lice i još jednom sjetno pogleda preko ramena. Zatim ode istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće da ispriča… Od sramote.
