Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
Lopata i kramp ne mogu da govore, ali bi imali dosta toga da kažu. Prislonjeni uz ogradu, zaboravljeni, svjedoci su da groblje nije tako mrtvo kako se čini i da postoji zagrobni život koji ne utiče na ljude, ali ima veliki uticaj na drveće - pogotovo bukve.
Kada bi mogli da govore, sigurno bi ispričali najčudnije stvari. Groblje više nije posjećeno kao nekad, kada su klupe bile prepune svakog vikenda. Sada se napuni tek za jesenje i proljećne zadušnice i par dana u avgustu - niko ne zna zašto. Iako rijetko, groblje i dalje priča priče.
Evo jedne od njih.
PK
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se baba kose povijene trakom. Bila je to Šćepa, žena pokojnog Raikonena, u redovnom obilasku groblja. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhtavu ruku, izvadila je počasti. Pivu, rakiju, koks... Ali ne i kafu.
Već duže vrijeme, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mjesto. U ovaj hram uspomena. Najčešće sjedi na klupi sa koje tek povremeno ustane, posmatrajući groblje drskim i blentavim pogledom. Na groblju je mnogi nisu voljeli, ni sam Raikonen, njen muž jedinac. Ograda između zagrobnog i ovog svijeta činila je da se osjeća sigurno. Ali, ne i tog dana...
Uz zaglušujuću buku i gusti dim kao od baklji potekao, otvori se groblje. Iz dima izađe neko mrtvo puvalo i stavi joj ruku na rame.
- Kimi, jesi li to ti!?
- Šćepo, sunce li ti jebem, šta ćeš ovde? Dokle ćeš više da me brukaš? Morao sam da dođem sa ove strane, da te upozorim. Neću ovde više da te vidim!
- Ali, kako je to moguće...
- Mogu da komuniciram samo sa bukvama, ali ti imaš obje drvene noge, koje smo tako vješto krili, pa to ovaj razgovor čini mogućim. Nije baš puna mreža, ali malo fali. Solidan signal.
- Znam da sam obećala da ću da odem, ali me niko neće buhuhu...
- Ima da odeš, pa makar platila da te odvedu! I skidaj tu traku iz kose! Babetina, a nosi traku!
- Evo ti, ali... šta će tebi traka kad si mrtav?
- Da podvežem donju vilicu da mi ne landara, hoće da mi otpadne dok pričam. Joj, živote, težak li si! E, tako. A, sad M'RŠ ODAVDE!!!
Šćepa steže pesnice, pusti suzu niz lice i još jednom sjetno pogleda preko ramena. Zatim ode istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće da ispriča… Od sramote.
"Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka", kaže Njegoš, ali mačku o rep šta on kaže, tako se odista živelo. Živelo, i te kako mrelo. Zidao je narod kulu, moštima i krvlju, ne k'o veseli Vavilonci da prkose Bogu, ne, zidala se nacija, nebeska.
Reći samo najbolje o mrtvima nije bilo dovoljno, morao se izgraditi kult. Pesmom opevati mučeništvo i pričom osveštati kosti, kosti koje će biti kalem. Pa je svaka majka sina odgajala za pušku, sretna ga slala golobradog bajonetom aždahe da probada.
Dok je crnu krvcu lio zarad beljeg brašna znao je da ga čeka priča grobljanska i pre nego što se miris tamjana sa bagremovim združi. Znao je da ga čeka pomen i večna slava, parastos bez suza i uzdaha mekih. Junak, jedan od mnogih.
"Bejaste li, braćo moja mlada
Da l' bejaste vi na groblju kada
Aj na groblju, na golemu
Pa uvek smo mi na njemu."
(J. J. Zmaj)
