Tipični zahtev ljudskog bića ženskog pola, bilo tvoje majke, devojke ili nekog drugog tebi bliskog. Ona u svojoj glavi savršeno zna šta želi da ti kupiš, i očekujuci da ćes ti slike tih artikala videti kao svetleće neonske holograme koji lebde iznad njene glave, izdaje listu namirnica koja se sastoji od mnogo ovoga i onoga, u ovoj ili onoj radnji. Ne dao ti bog da je pitaš šta u stvari to ono predstavlja, doživećes gnev kakav nisi video...samo idi u radnju i kupi uobičajene stvari...ako negde pogrešiš...pa bože moj kako si mogao da ne kupiš ovo pa rekla sam ti da kupiš to i to i to....
Pre kupovine Žena:" Milane, idi u onu prodavnicu i kupi mi onaj krem i onaj hleb, i ako ti ostane para a ti mi kupi i ono što volim i ono drugo" Muž:"Da, naravno ljubavi, a sta ti to voliš?" Žena:"Kako te nije sramota! Ovolke godine smo zajedno a ti ne znaš šta volim!"
Posle kupovine Žena:"A gde je mars čokoladica?" Muž:"Zar ne voliš više bajaderu?" Žena:"Bajadera je skupa...kad si glup pa ne znaš sta ja volim kad nemamo mnogo para." Muž:"Ma da ti ja malo ***"
To ti je ono kad odeš na svadbu u Malu Krsnu kod burazera, napiješ se kao stoka i odeš kod muzike da naručiš pesmu i to platiš debelo, a muzika te ne jebe za živu silu jer si janpi...
Vozački problem koji iziskuje prelazak vožnje sa desne na levu stranu. I obratno. A ni pešaci nisu pošteđeni.
Dođoše na Kipar Aca, Dobrica i Marko, a da nisu ni znali da je tamo sve naopako u odnosu na Srbiju, počevši od saobraćaja...
Dan treći...:
Aca: - Iščaših vrat, gledajući na kontra stranu! Marko: - Dođe ti na isto, kod nas je "gledaj levo, desno, levo, a ovde isto to, samo kontra." Dobrica (šalje kevi SMS, inače instruktoru vožnje): "Kevo, kad ja tamo, a ono međutim! Voze kontra stranom, već treći dan se držimo za opasače pri prelasku ulice!"
Nestvaran, ali snažan osećaj o traćenju sopstvenog vremena u jednoj aktivnosti praćen prijatnom uzbuđenošću da vas čeka neka druga.
Sediš na Vuki satima i sve vreme razmišljaš kako bi stvarno trebalo što pre da je batališ jer imaš toliko toga drugog da radiš. Končano, po poslednji put refrešuješ deo Vuke na kome obitavaš i ponosno odlaziš na odjavu. Istog trenutka kad se odjaviš postaje ti dosadno i razmišljaš zašto si uopšte žurio i gde? Rano je za grad, na tv-u nema ničega, mrzi te da pričaš sad sa nekim ili da ideš kod nekog. Nisi gladan. Shvataš kol'ko si se zajeb'o i ponizno ideš na prijavu. * Nekada se dogodi da odeš do tv-a i prvo prošaraš sve kanale i pokušaš nešto da odgledaš, pa tek onda shvatiš zajeb. **Nekada se dogodi da se setiš da uopšte nisi pozvao svoje radno mesto da javiš da si "bolestan" još onda kad je tvoja defka dobila prvi plus.
