Nestvaran, ali snažan osećaj o traćenju sopstvenog vremena u jednoj aktivnosti praćen prijatnom uzbuđenošću da vas čeka neka druga.
Sediš na Vuki satima i sve vreme razmišljaš kako bi stvarno trebalo što pre da je batališ jer imaš toliko toga drugog da radiš. Končano, po poslednji put refrešuješ deo Vuke na kome obitavaš i ponosno odlaziš na odjavu. Istog trenutka kad se odjaviš postaje ti dosadno i razmišljaš zašto si uopšte žurio i gde? Rano je za grad, na tv-u nema ničega, mrzi te da pričaš sad sa nekim ili da ideš kod nekog. Nisi gladan. Shvataš kol'ko si se zajeb'o i ponizno ideš na prijavu.
* Nekada se dogodi da odeš do tv-a i prvo prošaraš sve kanale i pokušaš nešto da odgledaš, pa tek onda shvatiš zajeb.
**Nekada se dogodi da se setiš da uopšte nisi pozvao svoje radno mesto da javiš da si "bolestan" još onda kad je tvoja defka dobila prvi plus.
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.