Nestvaran, ali snažan osećaj o traćenju sopstvenog vremena u jednoj aktivnosti praćen prijatnom uzbuđenošću da vas čeka neka druga.
Sediš na Vuki satima i sve vreme razmišljaš kako bi stvarno trebalo što pre da je batališ jer imaš toliko toga drugog da radiš. Končano, po poslednji put refrešuješ deo Vuke na kome obitavaš i ponosno odlaziš na odjavu. Istog trenutka kad se odjaviš postaje ti dosadno i razmišljaš zašto si uopšte žurio i gde? Rano je za grad, na tv-u nema ničega, mrzi te da pričaš sad sa nekim ili da ideš kod nekog. Nisi gladan. Shvataš kol'ko si se zajeb'o i ponizno ideš na prijavu.
* Nekada se dogodi da odeš do tv-a i prvo prošaraš sve kanale i pokušaš nešto da odgledaš, pa tek onda shvatiš zajeb.
**Nekada se dogodi da se setiš da uopšte nisi pozvao svoje radno mesto da javiš da si "bolestan" još onda kad je tvoja defka dobila prvi plus.
