Mudre reči izgovorene od strane jednog duduka, što se i ne događa baš često, ali zato kada te reči izađu iz usta dotičnog, oko sebe šire auru sreće i zadovoljstva. I ćorava koka zrno ubode. Kao da ga je Rade Lacković na trenutak blagosiljao svojim znanjem koje prevazilazi okvire shvatanja nas smrtnika, te mu je podario privremenu omnipotenciju, u cilju da razveseli društvo.
-Ej bagro!
:hor: Šta je bilo, Smoru?
-Nešto sam pri parama ovih dana :dodir Radetov:, pa sam završio sam skank za večeras, častim.
:u horu: Dobro je da si se setio već jednom, ko da krajišnik iz tebe priča! Nego, de ćemo pa prelo?
:Rade Lacković ih gleda sa visina smeškajući se:
Izraz divljenja nekom strancu na veštini baratanja našim jezikom.
Još veću jačinu ima ako se maternji jezik govornika znatno razlikuje od srpskog.
(sa TVa): - ...Srbija je veoma napredovala u pregovorima sa Evropskom Unijom...
- Pazi ga ovaj Lajčak što parla po naški, ko da se rodio usred Šumadije!
- Vala baš, alal mu ćufte, priča bolje nego prestolonaslednik Aleksandar.
- Što, jebiga, i nije tako teško. Kad čujem ono njegovo "Ja folim ovo semja, ja folim srpsko narod", diže mi se kosa na glavi.
Jednom davno,u zemlji Stradiji,beše vreme izbora.Tad je zeman doš'o da Kurta ustupi svoje rukovodeće mesto Murti,kao novoizabranom ovnu predvodniku.Ništa novo,toga je oduvek bilo u istoriji,reklo bi se da to nije bilo ništa posebno.
E...
Zašto se onda 5.oktobar u Stradiji smatra tako posebnim?
Ima dva razloga:
1)Kurta je odbijao da sjaše,pa je isfrustrirana masa odlučila da ga skine sa sedla.Izašli su na ulice,zapalili pola grada(sa sve skupštinom i zgradom TVBastilje) i mic po mic,smena ovnova se pretvori u narodnu igru s pevanjem i pucanjem(iliti,revoluciju).Kurta nije imao kud nego da konačno sjaše.
2)Pobedonosno se penjući na istorijsku pozornicu,novoizabrani ovan predvodnik Murta obećava potpunu revitalizaciju države,slobodu govora, obračun sa kriminalcima,bolji život.Postoji samo jedna prepreka na tom putu-da bi mila zemlja Stradija krenula napred,potrebno je bilo da se kako Murti tako i narodu ukaže lik svetog Živka i da dozvoli napredak.
Džabe nas neki tamo intelektualci,sociolozi i filozofi ubeđuju da sveti Živko ne postoji...Svi ga željno iščekujemo...već devet godina.
Grupa diplomatskih eksperata i činovnika ( konzul & vicekonzul &... ) je mirno živela i savesno radila u kući velikog brata i krckala svoj mandat, kad eto ti neprilike, zaigra neka mečka ili grizli, ko će ga znati, pred njihovom kućom.U jednom trenutku stanovnik kuće iz druge sobe, usamljeni jahač, Miladin Jr. je nešto debelo zabrljao – ponašao se ko šerif umesto šerifa, na pogrešnom mestu i sa potpuno pogrešnim likom-ukomirao ga.
Konzulijum se pokaza kao revnosni poštovalac nepisanog kodeksa časti usamljenih jahača-naravno, odrasli su samo na stripovima i donese konzilijumski, zajedničku odluku da iz kuće velikog brata uz pomoć falš papira „izbace“ usamljenog jahača, inače pravdoljubivog, snažnog momka , sportistu-košarkaša, koji će, verovatno, dalje moći sam da se snađe.
Veliki brat otkrije konzulijumsku varku i naljuti se. Njegov bes je začas stigao u rodno selo usamljenog jahača kao velika oluja. Konzulijum se isprepadao, zabrinuo i-izgubio pamćenje, naučili su šta je tornado. Nisu sigurni ni da bi prepoznali jahačev lik na poternici, a ko ga je ustvari gurnuo kroz prozor-stvarno, još uvek ne mogu da se sete-kao da veliki brat nema drogu koja vraća pamćenje.
Sad žale što tog dana kad im se usamljeni jahač obratio za pomoć nisu otišli u diplomatski lov, pa makar morali tamo i da siluju i grizlija, i Japanku, i da upucaju Jevreja-nekako bi se izvukli...
Naravoučenije:Ako ti mečka zaigra pred kućom, nemoj još i da je čačkaš...
Drevna pripovetka o dečaku koji je, čuvajući ovce, poželeo da se zabavi na račun drugih pastira i, nemajući pametnijeg posla, počeo da viče "VUK, VUK", na šta su ovi brže bolje dotrčali da odbrane ovce od napasti. Imajući u vidu da se ovo odigravalo u davna vremena, nije jasno kako ga nasamareni ljudi naprosto nisu batinama naučili pameti; trol je upalio, i dečak je bio vrlo zadovoljan. Nakon nekoliko dana, situacija se ponavlja i batine izostaju i ovaj put. I treći put pastiri, iako već podozrivi, ne žele da rizikuju pokolj ovaca i pritiču u pomoć; no i ovaj put, po sredi je vrlo loša šala. Na posletku, kada se vuk zaista pojavio i skočio na stado, i pored paničnog dozivanja, niko više nije imao sluha za nevolju - stado je desetkovano i ovce su nastradale, a zajedno sa njima možda i sam lažljivi pastir.
Naravoučenije : vuk je zaista postojao i na kraju je stvarno pojeo ovce.
Izraz koji se koristi kod ljudi koji dok pričaju,(možda kao odraz ponosa priče koje pričaju,ili odraz lose navike), nesvesno pljuckaju unaokolo svaki čas .
-E sto sam juče "pljuc" video dobru ribu tebra"pljuc" prava je "pljuc" bomba!
-Aj majke ti pričaj normalno! sta mi tu navodnjavaš rečenice.
Pola je razumeš, pola ne razumeš.
Lester (Boško) MekKejleb, rođen je 4. maja, davne 1985. godine u Kokovu, seocu pored Strumice u Makedoniji. Kao mali, bio je suočen sa čestim selidbama, jer mnogima nije jasno bilo zašto se njegova keva karala sa pripadnikom romske populacije, jer to je u Kokovu bilo nezamislivo.
Kako je odrastao, sve više je pokazivao talenat za košarku. Dok je živeo u Tetovu, njegov pokojni otac Boško, po kome je i dobio nadimak Bo, stalno ga je mučio, da bi postigao neke rezultate (vezivao mu metlu za levu ruku, da bi imao bolji šut). Prvi skaut, Ilko Čmaroski, skaut KK Škenjdrija iz Teteva ga je primetio dok je pikao basket sa lokalnim gancima na terenčetu kod vojnih zgrada. Kako Ilko kaže, on je bio Đordan, a drugovi su mu bili Đonson Međik, Abdul Đabar i drugari. Sve u svemu, u osnovnoj školi je bio predmet ismevanja, ali i pojava, jer i dalje u Makedoniji se nije pojavio jedan rom, koji je toliko crn. Njegova keva kaže da je to od radijacije. Kad su se preselili u Skopje, počeo je da trenira u KK Jedvasmoseskupilički. Tu je i sazreo.
Vremenom, naprednim radom i trudom, magistar za crnje, Dr. Duško Vujošević, trener jednog trofejnog srpskog tima ga je primetio, dok je masturbirao po saigračima. To je bilo dovoljno da potpiše ugovor sa njim, te se stvorio tandem Roberts-MekKejleb, koji je podsećao na nekada davno, Kićanović-Slavnić, barem po igri, ako ne po boji.
Danas, Bo ladi jaja u Italiji i blista za reprezentaciju svoje domovine.
Igraš u bednoj zemlji i još bednijoj ligi i klubu sa budžetom na nivou omanjeg STR-a, ali to te ne sprečava da u punoj meri iskažeš svoj talenat. Uz mnogo rada i odricanja od raznih zadovoljstava koje pruža dečačko doba uspevaš da privučeš pažnju jednog od većih klubova iz svoje zemlje. Posle dve godine debituješ u prvom timu i potpisuješ prvi profesionalni ugovor. Već naredne sezone si najbolji strelac i asistent lige, dobijaš razna priznanja i u očima svojih sunarodnika postaješ "the chosen one", tj. onaj koji će konačno da izvuče nacionalni tim iz govana. Za tebe se interesuju evropski velikani, potpisuješ za neki od njih. Greješ klupu 2 godine, a povremeno uđeš kao izmena u 89-om minutu, ukoliko tvoj klub vodi sa više od 3 gola razlike. Prvenstvene mečeve gledaš na TV-u. Nakon toga te šalju te na pozajmicu gde priliku dobijaš još ređe. Posle isteka pozajmice, razočaran, napuštaš klub i potpisuješ za vicešampiona kazahstanske treće - A divizije. Nakon par godina vucaranja po Istoku, sa napunjenih 30, vraćaš se u matični klub i postaješ tutor nekom novom Perici...
Pokušava da bar sa nekim povede inteligentan razgovor u ne preterano inteligentnom društvu.
