Jedna vrlo zajebana situacija u kojoj se možeš naći, a čija su oba kraja deblja. Možeš da biraš između blatnjavog do kolena puta i minskog polja, između Arapske pustinje ili Bangladeške šume po kojoj zvernjaju bengalski tigrići. Imaš izbora, nije da nemaš, ali su ti oba obložena govnima, a može da se desi i da nisu, ali ti svejedno nije lako da se odlučiš tek tako, pod pritiskom.
-"Vučić u makazama između Zapada i Rusije "- zipa šta kenja ovaj Blic.
-Šta piše?
-Piše, Vučić u teškoj poziciji i mora da bira da li da proda Kosovo Zapadu za tri i po milijarde plus kompleksi na Dedinju i Sejšelima, ili Rusima za četiri milijarde, Ladu nivu i balon votke.
-U, ne bi znao tu da se odlučim.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
-I uleće mi posle jedan visoki, ja ga zalamam metodom "Stiven Sigal", on pada i ne diže se više. Al', ne lezi vraže dolazi mi još jedan, kad od jednom i sa druge strane dotrčava neki manijak, znam ga iz osnovne.
-Znači, makaze fazon?
-Ma da, i prebrojim ja njemu rebra i sad trebam sa ovim da se suočim. Stisnem se za muda i krenem na njega ali jebiga bio sam izmoren i on me malo išutira i tako to.
-Da, da i onda si se usto i uzeo otisak bubrega Staloneu koji se igrom slučaja od nekud pojavio, nego odo gajbi dodgledam Fantastik šou.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
-Tata, oću kinder bueno.
-Biće.
-Kmeeeeeeee, ali ja hoću sad kider bueno, kmeeeeeeeee.
-Ali, znaš, sine, tati skresali platu, gazda stego kaiš, hoće da postanemo lider u regionu. Čak je i slogan smislio Gde Ostojin opanak nađe mesto tu se jebe jako i često.
-Ali ja hoću kinder bueno, kmeeeeeeeeeee.
-Dobrode bre, krv ti jebem, kupujemo kinder bueno.
Inicijatorno kratki video snimci u cilju promocije nekog proizvoda ili događaja.
Danas je, međutim, marketinški svet toliko izopačen da su se "kratki" snimci pretvorili u dvadesetominutne besmislice, pune nerealnih situacija i događaja koji bi trebali da nas privuku. Kao.
Sediš, gledaš neki dojajni film, i taman kad se potpuno udubiš i izgubiš svaki kontakt sa stvarnim svetom, BUM! Reklame. 'Ajde, majku mu, nece dugo valjda.
Neko dvoje šetaju parkom/livadom, i liku odjednom krene da se napumpava stomak, počinje da lebdi, op-op, samo što ne odlete, žena ga hvata za ruku i drži ga kao balon sa helijumom. Zum na njenu tašnu iz koje dotična vadi neotvoreno pakovanje lekova protiv gasova ili čega već, koje, eto, fura sa sobom za slučaj da muž krene da leti. Drži to isto pakovanje u ruci dobrih dva'es sekundi kako bismo mi lepo videli, a zatim isto pruža mužu koji i dalje levitira u vazduhu.
Gomila zabezeknutih muškaraca kojima glave skakuću gore dole. Mega-zgodna i mega-lepa devojka prolazi praveći visinsku razliku u koraku od čitavih 50cm, kezi se i bulji u kameru, dok joj se kosa zanosno vijori bez ikakvih fizičkih objašnjenja za to.
Lik (u ovom slučaju, Rambo), stoji ispred sanduka sa sladoledom i vodi monološku životnu filozofiju o sladoledu i pesmi. Odjednom, mega-zgodna likuša izlazi iz tog istog frižidera i kreće da peva (o njenim glasovnim sposobnostima, nekom drugom prilikom). Istog trena oko njih se stvara još 30 istih takvih mega-zgodnih likuša koje pevaju, igraju i jedu sladoled.
Mračna ulica, četiri "dame" hodaju istom, u po noći, ko zna zašto. Odjednom, nailaze na potpuno random lika, prvim pogledom shvataju da je vampir i počinju da se deru "Ugrizi me, ugrizi me!!!"
(film po američkoj licenci, za srpsko tržište)
Padne tako nekom niko-i-ništa tipu da postane pisac. Dosadio mu ćelavi, brkati, grozni šef da mu svako jutro drži pridike. Daje spektakularan otkaz, nabija šefu u usta papir, frajerski odlazi među onim paravanima, iritatnoj koleginici udara cajper. Onda ode na neki tavan-mansardu-kuću u Sabanti, ponese staru pisaću mašinu jer nije fora da piše na kompjuteru, kuva kafe, razbaruši kosu, sav je u zanosu, opet kuva kafe, unajmi ženu koja će da mu čisti brlog i kuva podvarke i to je to. Al onda nastupi blokada, jer šta koj kurac on da piše kad je realno glup, smarala ga Ana Karenjina u srednjoj. On se onda nervira, gužva papire, kuva kafe, kanta je prepuna papira, opija se, ide u Kazino božemeprosti, zaljubljuje se u devojku koja mu pomaže, kuva kafe, ne zna šta će sa sobom. Odjednom se seti da napiše sve to što mu se desilo, prianja na rad, sav je u ekstazi, kuva kafe, dođe do kraja al ne lezi vraže! Ova krava otvara prozor da vidi bolje zvezdu padalicu ili ipak da se najebe majke deci što bacaju petarde ispod, napravi se promaja i odnese sve, ali sve listove sa stola u reku Lepenicu koja se odjednom pojavila ispod prozora. Vuče od reke(!) jebiga. Pisac trči, devojka takođe, kupaju se u Lepenici do članaka, kupe listove, kuvaju kafe, i odbacuju usput komad po komad odeće, došli već do Maršića, taman da se poljube al on udara glavom o kontejner koji su ubacila u reku(!) opet ona nestašna dečica s petardama mamu im jebem. I ode sve u Batočinu. On se onda budi u bolnici i kaže: možda sam roman izgubio al sam ljubav steko, ona kaže: i sve što si steko potrošiće neko, tu se ljube u smrdljivoj sobi punoj staraca, starkelje pare oči, upada sestra Antonija koja zgranuta stavlja ruku na grudi i kaže ijuuu! I tu je kraj i kreće neka njanjava muzika a dr Lovčević i dalje ne zna gde su njegove klompe i koje je boje sljezina:
kredits
Mladi pisac................................Miloš Biković (jebiga Bosiljčiću prestareo si)
Pralja, siroma al poštena...............Neka mlada glumica koja se jebala sa rediteljem (ispravka, kakva predrasuda, producent je bio u pitanju)
Nadkrani šef koji priča
a u kurac a u kurac......................Petar Božović
Piščev deda Solunac....................Đuza Stojiljković (nije umro)
Piščev najbolji drug.....................Neki isto iz Montevidea, onaj plavi
Reka........................................Nešto što teče kroz Kragujevac
Arkan.......................................Sergej Trifunović
Matija Bećković ..........................Predrag Ejdus
(odbija roman)
Šefica jebačica...........................Podmalđena Mirjana Karanović
Nikola Kojo................................Nikola Kojo
Zoran Cvijanović.........................Zoran Cvijanović
Slovenac turista..........................Zoran Cvijanović
Kritičar faca koji pomaže piscu........Dragan Nikolić
Ajd da ga ubacimo radi fore
možda mu poslednje hahaha...........Vlasta Velisavljević
Hrvat,
za proboj na tržište u hrvatskoj.......Neko iz Bitangi
Bosanac, isto..............................Emir Hadžihafizemir,omir,amir,aman,begović
Crnogorac, isto...........................Mima Karadžić
Makedonac, isto..........................E jebiga sad
Antonija....................................Emilija Popadić
Dr Lovčević................................Ivana Žigon
Kaskaderi: Bata Kameni, Zoki Stena, Zvonce Pigi, Mile Rambo, Sarma
Muzika,
Manjifiko i Željko Joksimović:
Ajde pišče stari lišče takni koljena mi više, izvodi: Manjifiko
Samo malo, malo, malo, ti meni nadođi, izvodi: Jami
Tu dolaze mladi momci Maršićanci i Kormanci, izvodi: Tozovac
Stara majka, majko mila, Milenija, izvodi: Tirke
Ima nešto u tome što nećeš da mi trljaš leđa, al ja se ne vređam, izvodi: Ž. Joksimović
Jedi govna pisac!, izvodi Marčelo
Režija: po želji, Dragoje Bjelogrlić recimo
Scenario: po želji, sva trojica kolko ih ima, ekipa koja zajedno loče
Producent, po želji, ali istog prezimena ko reditelj
Direktor fotografije, istog prezimena ko jedan od scenarista
Sponzor: Verko, do pola, (posle ga ispušio) nešto malo Fiat, ostalo Ministarstvo kulture
Kraj
U ovom filmu nije ubačen nijedan kontejner u reku(!) a da pre toga nije bio tamo, niti je jednom detetu zaista psovana mamica bezobrazna.
Trivija: Na snimanju Petar Božović pojeo Bogaoca, bio odložen Božić.
Ako zajebemo medijske propagande i lažne statističke podatke koje plasiraju zapadne sile kako bi njihova kinematografija zaradila više novaca nego naša, čime naša privreda i sedma umetnost uzročno - posledično stagniraju na zabrinjavajuće niskim granama kvaliteta materijala i uticaja u ostalom svetu, i na nacionalni dnevnik bacimo pogled iz objektivnog ugla bez mešanja nacionalnog ponosa u samu procenu materije, bez puno muke doći ćemo do tačnog i nametljivog zaključka da je ovaj serijal kratkih filmova nadaleko premašio sve turbomegakul popularne filmske serijale koji opstaju na tržištu poslednjih 20 i više godina. Zašto? Iz prostih razloga:
- realističnost
- sadržajnost
- dostupnost
- postizanje boljih efekata sa minimalnim ulaganjima
- pristupačnost kako mladjoj, tako i starijoj publici.
Pandan svakoj priči, sceni i obrtu u američkim filmskim serijalima, i to svaki dan. No, krenimo redom:
Rambo 1, 2 i 3 vs DNEVNIK 1, 2 i 3
- U akcionom serijalu Rambo, radnja je bazirana uglavnom na jednog napucanog lika pozamašne mišićne mase koji izgovara raznorazne neubedljiove fraze, nacionalnost i patriotizam su na pet zvezdica, akcija i drama takodje, dok su efekti i pojavljivanje dobrih pičaka pomalo zakazali. Prvi deo je naravno najsadržajniji i najoriginalniji, a ostala dva dela postižu uspeh na staroj slavi prvog.
- U akcionom serijalu Dnevnik 1, 2 i 3, najveća pažnja poklanja se drugom nastavku, koji je ujedno i najgledaniji. Prvi deo je samo uvod za kulminaciju koja dominira u drugom, a priča dobija ubedljiv kraj u trećem delu čime se serijal ujedno i zatvara. Psihološki je dublji, socijalne teme bolje razradjene, a iako se krv i eksplozije samo pominju i efekti nisu na visokom nivou, u eksplozijama, udesima i elementarnim nepogodama umire više ljudi nego u Rambu, (koji uzgred ubija jedino hladnim i vatrenim oružjem, dok su ovde pogibije maštovitije).
Umri muški 1, 2 i 3
- Za razliku od ovog serijala koji je Brusa Vilisa lansirao u astronomske visine megapopularnosti, u DNEVNIKU 1, 2 i 3 pozitivac nije uvek na pravom mestu u pravo vreme, tako da ginu i nevini jer nema ko da ih spase (akcenat na realističnost). Takodje, ni svi statisti koji se pojavljuju na ekranu nisu lepi, i mada je šef policije u oba serijala nadrkani starac koji prosipa loše opaske i ide na kurac gledaocima (usput često ispadne glavni negativac), u domaćoj radinosti ovaj tip nije zajeban već više liči na karikaturu sumnjivog autoriteta, iako mu autoritet nije ograničen. U Umri mučki dobre pičke su deficitarne, dok se u drugom i trećem delu dnevnika na kraju uvek pojavi Adrijana Lima, Ana Ivanović ili poneka fudbalska navijačica koja makar izgledom vadi stvar. Teksovi su im izgleda u svim serijalima neuverljivi.
Niko 1, 2 i 3
- Dok Stiven Sigal na početku prvog dela za dobar dan likvidira pedesetak negativaca, najviše ljudi pogine uglavnom u drugom delu DNEVNIKA, dok prvi deo služi uglavnom da te uputi u sranja koja te čekaju do kraja trećeg dela. Slično drugim akcionim serijalima koji priču i akciju uglavnom loše kombinuju, u DNEVNIKU radnja i akcija teku uporedo.
Roki 1, 2, 3...
- Prekenjana bajka o bokseru koji ne zna da boksuje, kog ništa ne razumeš dok govori i odvaljuje osam puta veće likove od sebe poslednjim naporima snage (važi). DNEVNIK ima sporedne likove koji u osam puta većem broju odvaljuju glumce, pevače, strance..Djokovića, odbojkaše, Čavića, Jasnu Šekarić...U serijalu se lupaju automobili, seku vene a najava odsudnih borbi je dramatičnije i napetije najavljena, čime su i naboj i iščekivanje gledalaca veći. Glavni junaci nisu uvek pobednici, ali utisak gledaoce uglavnom duže drži i strasnije navijaju za glavnog heroja.
Sam u kući 1, 2 i 3
- Jadan klinac. Njegovi ga ostavili samog u kući a on se onako džgoljav nosi sa okrutnim kriminalcima i zlikovcima. Pičkim dim za DNEVNIK i decu koja preživljavaju sirotinju na Kosovu, prelaze rizične petnaestokilometarske putanje do osnovne škole na zavejanim planinama, šumama i kamenolomima punih zveri i čudovišta, za malog Milisava iz kartonskog nasilja, preko klinaca koje skidaju, muče i mažu govnima do onih koji trpe nasilje u porodici, ili porodicu i kuću uopšte i nemaju..
Povratak u budućnost 1, 2 i 3
- Sve je to u redu, i kola, i teleporti, skejt koji leti i sva druga čuda. Ali i sami producenti, režiseri i glumačka postava mogu samo da se češu po glavi kada vide kako Tadić, obrijan, ispeglan i bez po muke stiže na Australijen open, u Holandiju na vaterpolo i u Beograd na rukomet. U medjuvremenu upravlja jednom državom i stiže da spase svet. Kao i ostali filmski heroji, nikada ne spava, ne jede i ne piša.
Terminator 1, 2 i 3
- Dobar serijal. Ima mišića, pičaka, dece, eksplozija, tuče a ni priča nije loša, iako bavarski hrast ne govori najuverljivije. Doduše, u DNEVNIKU 1, 2 i 3 likovi nisu tako mišićavi, ali su jednako retardirani u jezik a lome, pale, ubijaju više i jednom rečju prave veća sranja. Radnja se podjednako proteže u oba serijala, samo što je u DNEVNIKU jasnije objašnjeno zašto nam je sadašnjost mračna, budućnost beznadežna a civilizaciji i ljudima nema spasa.
James Bond serijal
- Nije najrealniji, ali pokriva sve aspekte dobrih filmova - pozitivci su lepi, negativci ružni, pičke dobre, tehnologija na nivou a u priču upadaju narko karteli, diktatori, tajne organizacije, neposredna izbegavanja nuklearne katastrofe..Al ima i jedan propust - nema navijača! A u DNEVNIKU 1, 2 i 3 ima sve to, a i navijači, koji menjaju stranu i nekad su pozitivci a nekad negativci. Usput, u JB serijalu nije posvećeno dovoljno pažnje dramatičnim poplavama u Jaša Tomić, kataklizmičnim smetovima na Kopaoniku i armagedonskim zemljotresima u Kraljevu i Mionici, te sušama po Vojvodini. U DNEVNIKU, ove teme su obradjene po bar 15 minuta.
Jedna od većih trauma detinjstva.
Doktorska ordinacija. Druga od pet inekcija koje treba da primiš.
Prva te je solidno uzdrmala jer nije prošlo baš sve tako glatko i bez bola, pa pitaš oca da li postoji neko drugo rešenje? Neki lek da piješ ili tako nešto? On kratko i jasno odgovara da nema. Znači moraš. Nadaš se samo da je danas u smeni neka medicinska sestra koje će to uraditi najnežnije moguće, ali iako si klinac, već znaš da je jako teško da ti neko zabode iglu u guz i da to bude bezbolno. Loš početak dana.
Odjednom čuješ vrisak i posle njega plač. Kovrdžavi klinac koji je ušao pre tebe. U glavi vidiš njegovo nasmejano lice, pre ulaska unutra, jer njemu su ovo prve inekcije i nije znao šta ga čeka. Hrabriš sebe da nije unutra neka medicinska sestra koja daje inekcije na surov način, nego se kovrdžavi toliko uplašio kad je video iglu da je vrisnuo zbog toga, a samo davanje inekcije je bilo bezbolno. Plač posle vriska je sigurno plač zbog olakšanja da je sve gotovo. Otac vidi da si uzdrman i pokušava da te ohrabri klasičnim srpskim bodrenjem koje se sastoji iz kombinacije prozivanja pa obećavanja nagrade: "Šta si ubledeo tako, pa nisi ti valjda neka devojčica? Da se nisu zajebali ovi u porodilištu pa mi uvalili curicu? Ajde budi muškarac. Evo ako budeš dobar i ne plačeš, vodim te negde na kolače posle."
U svakoj drugoj situaciji kolači bi zvučali prilično dobro ali u tom trenutku su slaba uteha jer znaš kakav te horor čeka kroz koji minut.
Odjednom se otvaraju vrata i iz sobe izlaze zajapureni kovrdžavi klinac koji rukavom briše suze, tiho jeca i malo šepa, a sa njim je i njegova majka koja ide pored njega i govori mu: "Bravo sunce moje, bravo. Vidiš kako nije ništa strašno. Baš si bio hrabar. Idemo sada na kolače pa posle u park da se igramo."
Tog momenta misliš kako bi vole da si na njegovom mestu, ne zbog kolača, jer to je zadnje što ti je u glavi, nego zbog toga što je on svoje muke prebrodio a tvoje tek dolaze.
Odjednom se iz sobe prolama oštar glas od kog si se naježio i čuješ kako neko iznutra proziva tvoje ime. Gotovo. Sada je tvoj red. Otac te podiže jer sam nemaš snage i tek onda počinješ da hodaš ka sobi za mučenje, ali kratkim koracima kao da se nadaš da će se odjednom desiti neko čudo i da nećeš morati da preživljavaš taj sav taj bol koji te čeka unutra.
Ali to se nikada ne dogodi. Bog o kom su ti pričali kako je dobar i svemoćan nije ništa uradio da te spase i sada si prepušten sam sebi. Ipak si mu se pomolio da što manje boli pa ako već mora makar tu da pomogne.
Postaješ svestan zvukova oko sebe, izgleda sobe i sestara i ne deluje baš ohrabrujuće. U uglu sobe, okrenuta leđima stoji sestra koja ti je juče dala inekciju i tvoje nade da ćeš možda bolje proći sada su se potpuno rasplinule. Pobegao bi odmah odatle ali noge kao da su od kamena. Ne slušaju te. Odjednom počinje da te žiga ono mesto gde ti je juče zabola inekciju i nadaš se da ćeš danas makar dobiti u drugi guz a ne u isti. Ili je možda bolje u isti. Možda je sada malo očvrsnuo i već se malo navikao na iglu pa će manje da boli. A možda će, pošto je već juče ranjen, boleti više.
Sestra počinje lagano da se okreće dok ti pokušavaš da se nasmeješ i praviš najmiliju facu, spreman da izvučeš najzvonkijim glasom jedno dobar dan, u nadi da će je to malo odobrovoljiti pa će biti nežnija ovaj put, ali ona se ne okreće prema tebi nego prema drugoj sestri i govori: "Nado, daj ti ili Verka ovom klincu inekciju, idem napolje da popušim cigaru."
Nada ili Vera. Posmatraš čas jednu, čas drugu i grozničavo razmišljaš koje od njih dve je bolja i koja će ti nežnije dati inekciju.
Nada deluje dobroćudnije. Nasmejana je, ali je niža, deblja, ima jače ruke i vidi se da je snažnija pa samim tim možda neće biti nežna jer pitanje je da li ona može biti nežna kada su joj tako jake ruke.
Vera deluje malo nervozno ali izgleda mršavije, nežnije i tanje su joj ruke, mada opet njeni pokreti su malo brži i odsečniji pa možda želi samo da ti što brže nabije inekciju i završi sa tim pa će više boleti. Ili manje.
Nada je starija, samim tim i iskusnija pa će možda manje boleti, ali opet možda joj muka od davanja inekcija tolike godine pa je postala bezosećajna a Vera je mlada, što je opet manjak iskustva ali možda će to nadoknaditi time što će se potruditi da što bolje uradi posao a nije joj jš uvek muka od posla i još ima osećanja.
Više ni sam ne znaš šta je bolje.
Iz grozničavosti počinješ lagano da prelaziš u apatiju. Ma više ti je svejedno. Neka rade sa tobom šta im je volja. Samo da što pre prođe i da, ako preživiš, izađeš odatle. Možda nađeš neku utehu u onim kolačima koje ti je obećao otac.
"Lezi potrbuške na ovaj krevet i skini pantalone i gaće", izgovara Vera i lagano kreće ka metalnom stolu na kojem stoje razne bočice, inekcije i sprave o čijoj nameni ne želiš ni da razmišljaš.
Znači ipak Vera. Jedan trenutak je gledaš kako uzima špric, na njega stavlja tanku iglu, zabija iglu u bočicu i povlači gornji deo šprica, što ti u tom trenutku deluje isto kao kada Rambo u filmu repetira pištolj.
Bezvoljno krećeš ka krevetu, kao da ideš na streljanje i bacaš još jednu molitvu Bogu da učini ovo što bezbolije po tebe. Bacaš usput i obećanje da ćeš biti mnogo bolji od sada i da ćeš jesti svaki put kada mama kaže i sve što mama spremi a nećeš je zajebavati po sat vremena za svaki obrok. Nećeš više ni flomasterima švrljati zidove. Ma bićeš najbolji dečko na svetu samo da preživiš.
Pentraš se na visoki krevet, ležeš potrbuške, tako da ti vise noge i otac kreće lagano da ti skida pantalone. Okrećeš se taman da vidiš kako Vera štrcka malo tečnosti kroz iglu i lupka par puta po špricu. Skrećeš pogled da više ne gledaš u tu odvratnu iglu.
Otac ti skida i gaće i ostaješ gologuz. Osećaš kako ti preko guze prolazi blaga promaja od otvorenog prozora i bacaš pogled napolje na lep i sunčan dan. Kako bi se sada igrao sa drugarima ali oni su negde daleko, i ne mogu da ti pomognu. Moraš ovo sam.
Čuješ korake kako ti se približavaju. Klompe lupkaju po patosu, sve bliže tebi. Stežeš guzove najčvrće što možeš i čekaš taj zlokobni udarac, sada već sve više rešen da preživiš i da ne plačeš. Sećaš se očevog bodrenja pre ulaska i odlučuješ izdržiš bez suza i vriska. Da otac bude ponosan na tebe.
Iza sebe čuješ Veru kako govori: "Danas ćemo u levi guz jer si juče primio u desni. Ma šta ti je? Opusti se neće ništa da boli. Budi hrabar dečko i daću ti nešto posle".
Zatvorenih očiju čekaš taj momenat dok napetost u tebi raste. Osećaš nešto mekano, mokro i hladno na svom levom guzu. Spreman si. Izdrži. Sad ili nikad.
I onda odjednom osećaš oštar bol u svom levom guzu. Iako je to samo koji sekund tebi traje kao večnost. Stegao si zube i daješ sve od sebe da ne pustiš ni glas. Bol se širi a tebi se čini kao da nikada neće prestati. Kroz glavu ti proleću razne scene iz tvog, veoma kratkog postojanja na ovoj planeti.
"Gotovooo".
Kraj. Preživeo si. Ležiš preko kreveta i osećaš kako bol počinje lagano da popušta. Ponovo osećaš na guzu ono hladno i mokro čime te je i pre inekcije namazala.
Lagano izdižeš stomak da bi ti otac navukao gaće i pantalone. Osećaš mali bol i utrnutost u levom guzu ali i olakšanje što je sve gotovo. Njazad možeš da se vratiš normalnom životu i onim kolačima koje ti je otac obećao ako budeš hrabar, a bio si hrabar. Ni glasa nisi pustio, ni jednu suzu. Ponosan si na sebe.
Ustaješ i čuješ oca kako ti govori nasmejan: "A vidi ovu moju junačinu. Bravo sine, bravo. Izdržao si ovo muški. Idemo na kolače sada."
Vera je takođe nasmejana. Mazi te po kosi i govori: "Kako si ti hrabar. A imam ja nešto uvek da poklonim hrabrim dečacima".
uzima sa stola jedan neotpakovani špric i daje ti a ti sav srećan već zamišljaš kako ćeš ga napuniti vodom i prskati drugare, zalivati zemlju i ko zna šta još. Možda može da se njime malo nakvasi tvrda zemlja pa da se lakše napravi roša za klikere. Da, može to. Jedva čekaš da pokažeš špric drugarima.
"Ajmo sine" - govori tvoj otac - "Doviđenja sestro, vidimo se sutra kada dođemo da junačina primi treću inekciju."
Odjednom shvataš da sutra moraš opet da dođeš ovde i preživiš isto. Pojavljuje se tračak tamnih oblaka nad suncem tvoje sreće ali on brzo prolazi jer ima još puno vremena do sutra.
