Odgovor ortacima na prozivku zašto muvaš samo ružne ribe, a sa lepima nećeš ni da pričaš.
Posle određenog vremena, shvatio sam da ljubav nekih žele mnogi a ljubav nekih ne želi niko, pa tako stajajući i opijajući se u ćošku, posmatrao sam ortaka kako žvali neku ribetinu koja ga je startovala, pa onda onako pripit dohvatim jednu najružniju do mene i iz divno čudo i bez puno truda počeh i ja da razmenjujem telesne tečnosti sa pripadnicom lepšeg pola. Tada su mi se sve kockice složile.
"Daj brate kako možeš, pa nju ja ne bih ni preko blututa." "Pa kad te startuje pola riba u lokalu, možeš da biraš, mene ignorišu kao da sam šugav, a doćiće i lepe na red, samo dok se ja zaposlim i nabijem platu 3000e jurice mene i te opajdare a do tad, bolje tri ružne nego nijedna lepa."
Svakodnevna rečenica današnjih profesora zbog naglog porasta broja religioznih ljudi kad treba da se dobiju neke ocene. Njihova najbolja (i jedina) fora i ultimativno sredstvo za ubijanje morala pobožnog nam učenika. Kad to čuješ, znaj da si u govnima do grla.
(dotični profa ulazi na čas) - E ovako, očajno ste uradili pismeni i podeliću ocene pre roditeljskog. (neki klinac iz zadnje klupe se krsti i gleda ka raspalom plafonu) - Ccc, kasno si se setio krsta i tri prsta, na ti 1 pa ti vidi šta ćeš.
(slična situacija) - Evo vam ovde vaši kontrolni, sami uzimajte jer imam retku stolicu pa je bolje po sve nas da ne šetam puno. (lik prilazi i mumla neku molitvu) - E Mustafa Mustafa, kasno si se setio krs....... ŠUPIČKU MATERINU, VIDIMO SE U AVGUSTU!
Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?
vi – (tek zaspali) on – zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz….. vi – Ijao, jebem ti život i sve… valjda će da ode … on – zzzzzzZZZZZZZ… (pravi luping od vašeg uha do nosa) vi – (mahnito mlataranje rukom) on – …………
(sve ovo 3x…)
vi – (paljenje svetla. Pola sata gledate svaki cm sobe i ne vidite ništa. Čekate još pola sata i vidite siluetu kod glave, ali niste dovoljno brzi. Pokušavate da dremate, ali vam je psiha već otišla u tri lepe i od spavanja nema ništa…) on – zlurado se smeje dok čeka da ponovo zaspite i zuji po melodiji imperijalnog marša…
Izraz kojim se opisuje čovek rdja nad rdjama. Čovek za koga ne važi čak ni ono "o pokojniku sve najlepše"... Ovim izrazom se metaforično opisuje da je on toliko loš i pokvaren čovek da će njegovom sahranom, biti zatrovana i zemlja i izvori vode u njoj...
- Jel su čuo što umro Žika... - Koji Žika bre? - Žika bre, Baja Patak - Eeeeeeee konačno i neka lepa vest danas! - Ajde nemoj tako, znaš ono, o pokojniku sve najlepše... - Ma šta bre sve najlepše njega kada sahrane, tri sela okolo, će ostati bez pijaće vode!
Omiljeno pitanje starijih članova šire i uže familije pre njihovog svečanog predstavljanja kada zovu telefonom. Prethodi mu arsenal pitanja i odgovora za čije vreme može viza da se izvadi.
M: Aaalooo dobro veče! J: Dobro veče. M: Kako ste? Jeste zdravo? J: Dobro smo. Zdravi smo. M: Ima li zime? J: Ima M: Kako si ti sine? J: Dobro je. M: Je' slušaju matori? J: Slušaju. M: Ima li kak'a devojkara? J: Ima. M: Jel znaš ko je na telefonu? J: Ne'am pojma! M: Ovde deda Mića iz Obrenovca jel se sećaš ti mene? J: Ne mogu da se setim. M: Kako bre ne znaš ja sam jednom kad si ti bio mali dolazio, uzim'o mistriju od tvog dede! DEDA MIĆA iz Obrenovca BRE! J: Ne znam stvarno. M: Pa sa kim ja razgovaram? J: Sa Jovanom Ilićem. M:... J: Alo!? M: Ja sam izgleda pogrešio.tu tu tu J: Idi deda u tri lepe pizde materine prođe mi poluvreme dok se ti identifikuješ!
Stan koji obično prvo čuješ na ulazu u zgradu, osetiš kad se popneš na sprat i vidiš tek kad dodješ do vrata. Higijena je iz njega izbegla, a stvari se dovedu u red kada gazda dolazi po kiriju, i delimično kada se nešto privodi. Jednom rečju, zreo je za svaku postojeću inspekciju.
Kuhinja je u takvom stanju da vas je i mister Muskolo prokleo, osveživač joj odavno ne pomaže, a javlja se ideja da sudove bacite i kupite druge. Frižider je progovorio. Kreveti su nenamešteni, knjige i papiri su svuda razbacani, fotelja nije u funkciji od silnog veša koji je na njoj, zavese su požutele, a u kupatilo komotno možete da zatvarate čudovišta da malo i ona osete strah. Tepih polako postaje jednobojan, paučina može da posluži kao mreža za odbojku, na ormanima prstom možeš da ispišeš "Obriši me", ostavu ne otvaraš da ti nešto ne bi palo na glavu, a veš će se odneti na pranje kada se konačno utvrdi na koga je došao red da ga odvuče do perionice (pregovori su počeli pre dve nedelje, i njihovo okončanje se ne očekuje dok se ne ostane bez čistih gaća i čarapa). Stan se uvek sredjuje odredjenim danom, sutra, a jedino dobro u svoj toj priči je što uvek pred slučajnim gostima možeš da okriviš ovu dvojicu..
U osnovi plemenita ideja da žene budu plaćene isto kao i muskarci kada obavljaju isti posao. Kasnije se iz ovoga izrodila misao o nepostojanju podele poslova na muške i ženske, po kojoj bi muskarci takodje trebali da peru sudove, veš, da usisavaju... žene bi stvarno trebalo dva puta da razmisle pre nego što zatraže ovo od muškarca jer ovaj mač ima i drugu oštricu, nimalo prijatnu za žene:
Moja cimerka: "Operi sudove! I ti si jeo iz njih! Ne postoji podela poslova na muške i ženske! Treba sve zajedno da radimo!" Bez reči navlačim gumene rukavice na ruke i počinjem sa pranjem sudova --------------------------------- Sledećeg dana ulazim kod cimerke u sobu sa lopatom i kantom: "Ajmo cimerka, blago meni, stigao je ugalj za zimu, treba da se utovari u šupu, nema ga mnogo, oko tri tone..."
Leto je, Beograd, devetnaest časova i tridesetosam minuta. Vrućinčina koja je tokom celog dana pekla gradske ulice konačno se spustila ispod granica izdržljivosti i izvukla ljude iz klimatizovanosti stambenih objekata.
A i subota je, pa nema "Slagalice" da možeš kvalitetno provesti veče unutra.
I dok oni stariji sugrađani mahom koračaju pored dveju reka tragajući za tim neuhvatljivim večernjim daškom svežeg vazduha koji bi im doneo olakšanje i iznivelisao pritisak, u glavama mlađih populacija pulsira jedna singularna misao umotana u rešenost levela Hilari Klinton da postane predsednicom - IZAĆI. Bilo gde, bilo kako, bilo s kim, samo izaći i iskoristiti noć. Jer leto je prilika da se ona tokom godine zapostavljena kolona muvanja, petinga i koitusa statistički popravi...ili barem vrati na pozitivnu nulu tj. ako si student Građevine ili Muzike, stvarno je svejedno.
Među tim optimističnim življem si i ti, tvoj seksualni život željan lajka neke blagonaklone devojčice i hiljadutristapedeset dingera sa kojih si ojadio lokalnu kladionicu, u četvrtak. Stojiš na pešačkom kod Trga Republike i prepipavaš svoje bušne džepove u nadi da ćeš odatle iskopati još pola flaše malog "Zaječarca" i dva griza pice kod "Bucka", ali ta potraga je osuđena na neuspeh k'o pokušaj novopečene mlade da animira olešenog đuvegiju prve bračne noći.
I dok se spremaš da konstatuješ kako je, jebiga, verovatno bilo bolje da si turio još jedan par sa 1,34 kvotom na tvoj dobitni tiket od pre neki dan, komentar "Izvali ove ljankese..." tvog ortaka-sekundanta ti skreće pažnju na obližnji kabriolet marke Mercedes-Benz i tri ribića od 18-ak leta u njemu. Egzaltirani osmeh, majičica na bretele i naočare za nepostojeće Sunce na svakoj od njih, neki lagani haus piči sa CD plejera - ceo pejzaž neodoljivo evocirajući na scenu sa snimanja reklamnog spota o nečem tako urbanom da mu Ašok Murti tepa "Urbano moje" pre nego ga spava u plinaru na svom vodenom krevetu od eukaliptusa. Ono što gospodin Murti, pak, ne može nikako da zna jeste da u tom trenutku i ti nekome želiš da frkneš u dvojku a u vezi sa pomenutim fensimobilom renomiranog nemačkog proizvođača. Ipak, tvoj gornji mozak preuzima proces racionalizacije - jer nešto ipak mora da stane u odbranu toga što si sirotinja i studentsko govno - i ti gotovo u sekundi nalaziš 108 validnih razloga zašto ni mrtav ne bi eksploatisao međunožja u tom kabrioletu (što će kasnije iskoristiti kreativni tim na Tarzanija.com, ali to je neka druga priča). Tako jedna od njih dobija ćelavog tatu biznismena-sponzora narečenog četvorotočkaša, druga dečka-sitnog krimosa iz Blokova po imenu Žarko (zvanog Kiza...i kojem guta), a treća kupljenu diplomu na Bokoniju za godinu, dve. Nju, fazon, ni govnjivom motkom karao ne bi.
I dok ti se faca oblikuje u ciničan osmeh a usne u rendom pogrdnu reč za žene, iz kabria počinju da biju prvi taktovi "Beograda" Svetlane Ražnjatović, pali se zeleno i tri devojke u kabrioletu cičeći proleću pored tebe i tvog ortaka, ostavljajući vas da se kiselite u jari letnje večeri.
Upućuješ zahvalan pogled u ciklama nebo nad Beogradom i prelaziš ulicu pun nekog novostečenog samopouzdanja. Samopouzdanja koje, bajdvej, neće umanjiti ni kasnije krljanje sa članicom srpske juniorske reprezentacije u šahu...
Naravoučenije: koliko god se nekad osetio bedno povodom svoje sirotinjske situacije, ne očajavaj preterano već oslušni malo oko sebe. Možda oni kojima zavidiš baš u tom trenutku pevaju "Beograd" srpske Velikomučenice, a toliko sirot ti ipak nikad nećeš biti.
