Lik koji živi život po principu - dva koraka napred, jedan unazad. Zato je i prestao da se kreće. Što je sigurno, sigurno je. Sve čega se do'vatio, propalo je. Klub za koji navija više odavno ne igra. Devojke koje su bile sa njim idu kod baba Slavne da im skida baksuzčinu već godinama, bezuspešno. Muškarci ga se davno klone od kad je na slavi kod komšije otrovao svojom brljom pola gostiju, a od pegli u dvorištu koje su gosti bacali, uginuli su Džeki i Slavica.
- Tata, tata, pitao čika Cobi je l' nam treba neko d'obrežemo voće!
- Pusti sine, tata će sam, ako treba, nego si se pozdravio s njim, peri ruke odma'?!
- Jadan Cobi, a da ga pozovemo ipak, da nam pomogne, popije po koju ljutu...
- Si ti čitava Cico, taj za kurac da se uhvati, osušio bi se, ma šta osušio, otpao bi! Nema taj da mi pipa voćke!
Izgovor sredovečnih parova, koje drma kriza srednjih godina, za gluposti koje sada prave.
-Deca su porasla, pretvoriću njihovu sobu u atelje. -Deca su porasla, hajde da poverimo celokupnu ušteđevinu sumnjivom liku koji prodaje nekretnine. -Deca su porasla, zašto ne bismo kupili Smart? -Deca su porasla, hajde da postanemo svingeri. -Deca su porasla, hajde ponovo da otkrijemo marihuanu. -Deca su porasla, zašto se ne bi istetovirali?
Rečenica koja, pored bedža sa Šešeljevim likom, predstavlja glavni simbol radikalske religije. Kao što se Hristos žrtvovao zarad spasenja ljudskih duša, tako je i doktor Šešelj otputovao put Haga gde trpi muke Srpstva radi. Na isti način kao što hrišćani veruju u drugi dolazak Hristov, ili Jevreji u pojavu Mesije, tako i radikali veruju u skori povratak Vojvode, koji će konačno dovesti SRS do vlasti a samim tim i Srbiju do Veličine.
Usled obilatog korišćenja, ova izreka proširila se i među neradikalskom populacijom. Naravno, kao što u takvim prilikama biva, originalna ideološko/religijska konotacija je u velikoj meri razvodnjena, a kontekst u kome se izreka može upotrebiti znatno proširen. Među običnim svetom, ona simbolizuje postojanje neizbežne kosmičke pravde i predstavlja zamenu za pomalo zastarele izreke "Bog sve vidi" i "čekaj samo da se otac vrati kući".
- Jebem ti sve, opet su mi uvalili nedopečenu pljeskavicu! - I meni! E, samo kad bi u krugu od kilometra postojalo makar još jedno mesto gde može da se jede u ovo doba ne bih više zakoračio u onaj Mance, majku im njihovu vavilonsku! - Desiće se i to jednog dana. Videće oni kad se Šešelj bude vratio iz Haga! ------------------------
- Halo, što te nema? - Brate, ne mogu da isparkiram kola, neki konj me zagradio! - Pa dobro, pozovi pauka. - Druže, ne mislim na konja u prenesenom značenju, znaš da živim na Čukaričkoj Padini... čekaj evo ga ide neki Ciga! - Izvini kume, evo sad ću sklonim ovog mog odma... - Pa dobro sunce li ti tvoje, je l' ja zbog tebe da kasnim! More, videćete vi kad se Šešelj vrati, nećete više moći da vezujete te vaše zivotinje gde god vam se digne! -------------------------
- Ne mogu da verujem. Prevarila me je. Posle svega što sam činio za nju. Nabila mi rogove sa onim bilmezom. Kurva! Mrzim je! - Ne tuguj, prijatelju. Ti ćeš naći bolju, a ona će dobiti svoje kad se Šešelj vrati.
Poslednje što čuješ pre nego što te košarkaška lopta, stolica ili neki drugi predmet pogode (najčešće u glavu). Igra je smišljena od strane neiživljenih sadista. Po pravilima, kažeš Snadji se i ka svojoj žrtvi najjače što možeš uputiš izabrani predmet koji bi ona trebalo da uhvati. Ako žrtve usled čestog "igranja" razviju reflekse, prelazi se na sledeći nivo. Onda prvo baciš npr loptu, sačekaš i tek onda kažeš Snadji se. Žrtva ima dovoljno vremena da se okrene, napravi užasnuti izraz lica i počne da mlatara rukama. Sjajna igra za maltretiranje osobe koju mrzite, ali pripazite, možda i posumnja kada 6 puta za redom birate samo nju.
Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".
Ja: Stig'o sam! Keva: Eee sine, 'ajde dok si obuven da skokneš časkom do prodavnice da mi uzmeš testeninu, ulje, vegetu, brašno, kakao, cimet... Ja: Opa, polako! A šta je s njom? (pokazujem na sestru) Sestra: E, odjebi, mrtva sam umorna, bila sam na faksu ceo dan! Keva: Pusti nju, znaš da uvek zaboravi nešto da uzme. Ja: Pa zato postoji spisak, a ionako po ceo dan kuca po tom mobilnom, može jedan usrani spisak da ukuca za cirka 12 sekundi. Šta je s ćaletom? Što on nije iš'o? Keva: Spava, umoran je, imao je danas neki izlazak na teren. Ja: Ma do jaja. Radi po komunjarskom radnom vremenu i pored toga ne stigne u jebenu prodavnicu da svrati. I još spava poslepodne. Ja ako vidim sunce preko dana ja sam srećan, a vas bole... i što me koji kurac niko nije zvao, ili poslao poruku? Keva: Sine, umesto što se raspravljaš, mogao si dosad triput da odeš i da se vratiš. (argument posle kojeg stane vreme) Ja: Ajde... daj pare. Keva: Ajde ti od svojih para, vratiću ti kad mi legne plata. Ja: Naravno. Baba: Sine, ajde, ne bilo ti zapoveđeno, svrati der do apoteke, uzmi mi jedan ranisan, ubi me želudac. Ja (u bradu): Ako te ne ubije želudac, ima ko će da se potrudi... Keva: Što si bre tako bezobrazan?! Ja: A što ona ne ode malo da protegne štap? Ujutru zna da trčkara po domovima zdravlja sa svojim saborcima. Jebote lebac, s kakvim lenčugama živim... DOBRO BABA UZEĆU TI LEK! A ti kevo, bolje da si spremila nešto dobro za ručak jer sam gladan k'o vuk! Keva: Sve današnje smo pojeli, ost'o je pasulj od prekjuče, saću stavim da se podgreje. Ja: O jebo vas pas, jedete k'o popisna komisija! Aj ćao! Sestra: Uzmi sok!
Kako to bre, pa ne može to tako, prevalila trideset petu ili prevalio četrdeset petu, a ne'aš dece? Pa gde su ti anđelčići što treba da trče po kući i donose radost svojim dernjanjem i bezmirisnom povraćkom od voćne kašice? Nema? Pa kako to? Pitanje koje zamenjuje ono ''Koliko ti je još ispita ostalo'' gotovo odmah nakon što završiš fakultet. Ljudi su nekakvi... Čudni robovi reda i poretka, sve mora da ide nekim unapred određenim tempom, utabanom stazom koja se zna napamet. A ako ne ideš tako, onda si u riziku da budeš tretiran kao neuspešna investicija. Znaš, onako kao, podizali mi tebe dvajes godina, a ti otiš'o na hortikulturu i bar da si unuka napravio, nego ni to. Eeee, ali zato ako uspeš u tvom ludom poduhvatu i postaneš svetski poznat ultra-mega-giga džambo-džet set floral parti dekorater master, onda će se već naći poneka tetka, deda ili čak i roditelji koji će reći kako si oduvek imao smisla za lepo, i kako će od sada slušati tvoje savete i više neće kombinovati perunike sa krinom jer su oba visokih stabljika. I šta sad tu čovek treba da radi? Poneko bi rekao da ih sve treba odjebati i lupati svojom glavom o zid koji si lično odabrao, a ne onaj kroz koji se češće ide (jer manje boli glava od udaranja o njega), ali koliko je prijatno kad ti svi govore da i nisi baš najnormalniji? Svako hoće dide svojim putem, a u isto vreme hoće i podršku i odobravanje, a često ne može i jedno i drugo. Možda bi i moglo ako bi se ljudi malko prilagodili? Al' kako da izobličiš mator kalup? Neće da može. Jebiga.
-Eeee, zdravo, Pero, majstore. Pa šta ima? -Evo ništa, malo radim oko kuće, deca imaju danas slobodno, pa našao vremena. -Aaa, pa da, sad ti je već i vreme. Koliko komada? -Ma, imam sad u grupi nekih dvadeset pet mališana, razmišljam se jedno dva dana šta da im odaberem kao sledeću temu za crtanje, i da li da ih vodim malo u park da se istrče. Imam tu nekoliko knjižica o podsticanju dečije kreativnosti koje sam uzeo da pročitam. Pametni su mali, samo ih treba izvesti na pravi put. -Čekaj, čekaj, pa jesi ti Pera, mog malog Bojana vaspitač? -Jesam, jesam, nisam znao da je tvoj. Dobar je mali, odlično mu idu slagalice. -A, čekaj, ti nemaš dece? -Pa sve su to moja deca, šta da ti kažem. -A nemaš svoje dece? -Pa, nemam. -Ne valja ti to prijatelju, kako ćeš u postarost, ko će da pazi na tebe? -Da... A kako je Bojan, zaboravio sam juče neku slagalicu da mu dam? -Nemam pojma, ostavio sam ga da gleda ona njegova čuda na TV-u, otkud znam. Znaš već kako to ide sa klincima.
Dokaz da su globalizacija i tranzicija ušle u sve pore života.
Sahrana, 1924. godine: Konjska zaprega vuče sanduk, mir i tišinu kvare jedino konjske potkovice koje udaraju u kaldrmu. Stari sveštenik počinje jekteniju, ljudi plaču, postave se 3 do 5 sofre i to je to.
Sahrana, 2011. godine: Kombi marke Mercedes-Benz 220 cdi vozi pokojnika. Iz kombija dotične marke se čuje pesma, jebi ga vozaču niko nije umro. Mladi pop koji fura jašarku i izgužvanu mantiju pevuši "Ramo, Ramo" dok se rodbina i prijatelji opraštaju od pokojnika. Dok su iz kapele iznosili sanduk, jedan od nosača je mobilnim telefonom ugovorio biznis, da mu veterinar očisti vepra (da ga uštroji ili ti izvadi muda) jer ako to ne uradi kad vepru padne svinja na pamet razjebe mu celo dvorište. Posle sahrane se ide u obližnji restoran gde se servira kompletan meni sa Nove Godine, izuzev pihtija. Često se desi da neko od rodbine ili prijatelja posle cele ove ceremonije sa oduševljenjem kaže "Što smo se dobro proveli na sahranu!"
Šaljiv način da nekome date do znanja da su mu donji ekstremiteti sve samo ne skladni sa ostatkom tela.
Svlačionaica pred termin malog fudbala... Mikica (koji godinama ide u teretanu i nabildovao je sve osim "dva prutića" koja mu vire iz dupeta) ulazi u šorc. Đole (koji ne može da poveruje da ove dve štulice mogu da nose ovakvu gromadu od čoveka): "Je li Mikice? Jel su to tvoje noge?"
-Efekat može biti upečatljiviji ako prvo par minuta buljite u njegove noge, tako da se on prvi obrati vama sa "Šta je bilo? Šta gledaš?"
