Tok priče kojom su naši stari dedovi govorili o tome u kakvim su uslovima oni morali da idu u školu, što češće pričaju o otežanim uslovima školovanja polako shvatamo da je sa svakim putovanjem bilo sve teže i teže.
Deda prvi put priča unuku o školi : - Eeeee, sinko... Veruj mi tebi je lako kad imaš mamu i tatu da te voze, ali veruj mi ja sam svako jutro ustajao u pet da bih se spremio za školu jer je moj ćaća morao da lovi Bugarske razbojnike sa ostalim muškarcima. Mi deca smo morali da pešačimo preko planine da bi stigli do škole, ali tek zimi kada su snegovi napadali i prekrivali kuće, al' mi se nismo sklanjali k'o ova današnja razmažena omladina, neg' svako uzme lopatu i čisti put preko planine do škole. A vukovi ! Njihova zavijanja bi se čula sa svih planina i nisu bili onako mali i gladni, nego ogromni, crni sa crvenim očima - mogli kravu u jednom potezu da pojedu. A sama škola ! Bila je stroga, ako bi malo zakasnio ukor i radi šiba, ne ko ovi današnji učitelji koji umiljato pričaju sa dečicom, naš učitelj je bre jeo nas decu za doručak... ......................................................................... Do petog puta kada bude prepričavao mladost, deda će zaključiti da je živeo na vrhu Himalaja i njegova školska godina je trajala baš u vreme najgorih zimskih mećava u istoriji civilizacije, a vukovi su se uortačili sa Bugarima da kradu seljanima ovce i jure njega i drugove.
Rečenica kojom majke pokušavaju da odgovore ćerke od braka, koji po njihovom majčinskom instiktu, nema perspektivu.
- Dobro, i gde radi taj tvoj Sale? - Kako gde radi? Nigde, mislim, još uvek nigde. - Aha. A gde živi? - Pa, u stanu. Kod roditelja. - Dobro, a šta je od škole završio? - Limar je, mama, rekla sam ti. - Ćerko, ljubav traje dok se guzica ne o'ladi. Nemoj posle da kažeš da ti nisam rekla.
U leto '68, i naši studenti su, kao i u ostalim zemljama, hteli da menjaju svet, bez da ih je iko išta pitao. Posle forsiranja podvožnjaka, Drug Tito im je rekao da su u pravu, nakon čega su prestali da prave sranja i zaigrali kozarac. Naravno, pošto je samo Drug Stari mogao da bude u pravu, njegova izjava je bila logički paradoks. Studenti to nisu shvatili i zato su ušli u legendu kao naivčine.
Ono što prosečan srpski navijač prebacuje sebi sličnima iz rivalske grupe. Ovi ratovi se uglavnom vode po forumima, društvenim mrežama, komentarima vesti na internetu, ređe i u sms chat-u. Uglavnom je to na relaciji Partizanovci-Zvezdaši i Zvezdaši-Partizanovci. Pritom: 1) dotični nije sasvim ni siguran šta su kompleksi; 2) sam pati od predrasuda raznih vrsta, čim učestvuje u takvoj raspravi. Prebacivanje i svađe se na kraju, naravno, završavaju bez definitivnog pobednika, mada je relativni uspeh ako pripadnici jedne grupacije uspeju da prekinu pripadnike druge rečima: "Mi smo... dok ste vi... bedni (ovde ide naziv protivničke grupe, često pogrdan)... ZATO ĆUTITE!"
Zvezdaši-Partizanovcima: "Grobari, mi pamtimo Bari, a vi Fljamurtari. Kompleksi su čudo, mi smo bili prvaci Evrope, dok ste vi sada tek ušli u to takmičenje, a mi smo i 1992. prvi iz Srbije ušli u Ligu šampiona i zamalo je osvojili. Mi smo i dalje najtrofejniji srpski klub, i to u velikoj Jugoslaviji, a vi ste imali duplo manje titula, iako ste imali i Tita i Franju! Uvek će te biti mali partizan. ZATO ĆUTITE, glodari!"
Partizanovci-Zvezdašima: "Cigani, šta se oglašavate! Partizan je elita, sada Partizan igra za Srbiju, a kada igra Srbija, u bilo kom sportu, pogledajte najbolje igrače- to je kao da igra Partizan. Osim toga, osvojili ste KEŠ, i to pre punih 20 godina, kada ste odigrali 4 pišljiva kola do finala, sa klubovima, koje bi Partizan (osim Bajerna) danas počastio sa 4 ili 5:0, a Liga šampiona postoji tek od 1993. godine, to je onako postojala neka grupa, ali nije svaki Petar sveti Petar. Kompleksi su čudo, ali jebaće vas Kleo u derbiju, a Stojketu nećete ni prići! :) "
Podjebica koju upućujemo osobi koja se nećka da uradi nešto, iako je sasvim izvesno da će na kraju to učiniti. Korene vuče iz pornjava gde su glavne glumice stanovnice azijskog kontinenta, koje se otimaju već kod prvih scena obnaživanja, bez obzira na to što je svima jasno da će ga ubrzo primiti.
-‘Ajde, silazi na fucu, počinjemo za 5 minuta. -E brate, ne mogu. Znaš, moram da štrebam. -Mojne se snebivaš k’o Azijatkinja, nego silaz’ da vas trsnemo! -Sa’ ću siđem, pa da vidimo ko se snebiva, a ko će da stenje kao Azijatkinja!
Inteligentni ljudi ne mogu da vode razgovore sa mnogim ljudima jer su isuvise razumni i pritom paze na vokabular,dok oni sa niskom inteligencijom misle da svakom mogu svasta da kazu jer im to pristaje, jer su neprejebivo kul.
Jedna devojka pametnom momku izgovara: Ti si Indijanac i ti mozes samo da se druzis i pricas sa Indijancima, dok ja mogu sa svima jer ja sam kralj nad kraljevima.
Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.
