Њу ејџ титула од стране уметничких познавалаца за ликове који се занимају на овај или онај начин средњим веком - обично као уметници који праве презентације, перформансе или имају неки метал бенд са тематиком средњег века, витештва, итд.

Пошто је цар постала излизана титула којом сви називају било кога ко је постигао гол на локалној текми, кнез је већ оно мал безвезе да назовеш неким јер је само један, краљ је исто свуда раширена титула, онда ти једино остаје да уватиш књигу из историје и копаш да нађеш тако неку егзотичну титулу, па видиш да нам је један владар за неке успехе тамо негде добио посебну титулу од Византије коју је користио почасно. И онда си у фазону "у до јаја, нико нормалан не би неког прозивао с овим на улици, тако ћу да себе овим називам."

Деспоти могу д буду до јаја ликови да пијеш у парку пиво, ал могу да буду и тотални нелордови кад треба нешто да се уради, јбг. зависи од оног ко носи такву титулу.

Свибор 2.0. само без оних делова кад видиш два лика како себи цепају лобање под буздованима или оне викиншке лађе на дизел мотор. Ликови који шећкају у костимима Народног Позоришта по Калишу на Врбицу. Пола људи побегне од њих кад скапира целу причу, друга половина обично издржи мало дуже док и они не нестану.

Да не праве на Калишу феште и да не цимају друга удружења манијака за средњим веком, које потом завуку за превоз, преноћиште у БГ-у или наплату, не би се чуло за њих. А и Карађорђевићи их некако одржавају да не потону. А и њихов главни лик Деспот је неуротик прве класе, који само смишља како да те зајебе.

Један од стандардних начина скупљања информација, утврђен од стране људи у црном још из времена Харуна ал Рашида, барем до појаве информационих технологија које су омогућиле да људи постављају своје интимне информације на извол'те свима, чиме су уништили послове и забаву свим удбашким пословођама и баба-серама.

Али дневник ипак остаје, датотека свакаквих срања плебса, уписан од стране бабе у црном, чак иако у овим временима је постао секундаран извор информација.

Може се рећи чак да је дневник баба сере еволуирао у разна интернет гомна која сада свако види на фејзбуцима, тњитерима и остало, а да је писани примерак сада само музејски експонат. (Видети утицајни твитераш и сликованије фејзбука).

Мантра новостворених предузећа која су капитал увећала на непознат и/или сумњив начин.

Ритуал обједињења срског етоса кроз ослобађање његовог самоуништавајућег патоса.

Пишај по фамилији која се сјебала више пута, него персона која је наместила тикет на неодређену квоту, ризичне величине у велику монетарну суму која јој иначе служи за отплату дугова зарад функционисања у каквом-таквом животу.

Мото сваког поштеног слуге велике куће Вестероса која поносно држи Трон, зарад указивања на чињеницу колике су одрпане пичке ови што могу да се јебу само у подне иначе им се јаја смрзавају, шта кој курац оћете да се бијете са јачима од себе?

Враћајте се назад на Север, оставите нас на миру да пијемо наше вино и јебемо жене које нису заклале Чубаку јер је имала мање длака од њих хехе... капирате? Јер су им жене длакаве и рутаве не можеш да дођеш до пичке, а да не кренеш да пљујеш длакаве лоптурине.

Контра аргумент припадника етничке, политичке или језичке групе који се осећа угрожено од стране велике истине коју пропагира једини Војвода или је једноставно зајебанција на народну "Клин се клином избија" јер Книн је увек у моди, а Шешељ је маст хев акцесоар на репертоару ундерграунда.

Ма колико мљацкао шминку, заваривао или полирао метал, лакирао и штитио дрво, сировина се на крају истроши од времена и коришћења.
Мјетал и дрво то разумеју, ал' бабе можда и не.

Не повиновати се стандардима друштва, које усисава у своју суморну свакодневницу као црна рупа новорођену звезду сваког човека, да постане део друштва просечан и да одговара на прохтеве оних који правила свакодневнице сачињавају. Бити на ивици те црне рупе и не дозволити да будеш жртвован због кукуруза, већ живиш у сенкама и скачеш по крововима обучен у црно док те јуре минџе, које је послао врховни минџа лорд из свој тајног скровишта које се налази у канализационом испусту, испод Савског моста где лови мутираног смуђа.
А ти мораш да се бориш против минџи, јер минџе су гадни људи, али ако си се закачио са книнџама онда ко да си изгубио јер книнџе су још зајебаније. Книнџе знају све о маргини, они су рођени у њој, обликовани у њој, док си ти само прихватио маргину. И ти тако живиш на маргини, избегавајући книнџе док лемаш минџе, јер маргина је једно бојно поље где можеш да изађеш ко човек и да се покажеш у пуном светлу, што ниси могао у црној рупи јер црна рупа не жели борбе, она жели суморан мир у коме ће ти исисавати животну енергију да храни своје ужасне прохтеве.
Неки су рођени с маргином, а можда је ипак маргина код њих већ била маргина, само још не знају и мисле да ће спас наћи у црној рупи, а црну рупу боли дупе за спасавање она само жели да те усиса и поједе и пређе на другога.

Човек који се сукобљава с говнима која је направио у животу.

Човек осуђен на танталове муке, да са два грама мозга гледа попове који згрћу златне ланце, франке, евре и сваку могућу девизу од стране душа које желе прочишћење у рај из свих крајева српске цркве, а сам, као човек посвећен висинама божанске мудрости, мора све да му пролази кроз шаке од стране попова који ни теолошки не завршише.
У тим тренуцима увек је паметно сетити се Вељиног савета "само крадуцкање" или се научити самоконтроли будистичког монаха, пошто је бити благајник у СПЦ-у исто као пустити Била Клинтона, Еру Ојданића и Боноа да чувају неки урбани колеџ за барели легал цаве из Реднекије.

Лик који се бије ко стока илити човек који има памети само у песницама. Магаш је био човек који ти прво поломи главу, па онда кафану, па ти постави питање где је донација равногорском покрету за борбу против комунистичке тираније, тебра, јер неће се они шушкавци из Дизелдорфена сами распродати.
Елем, лик којем се опус у полицијским досијеима, што Југе, што било које земље где је свраћао "за време одмора" од наше полиције, мерио на килограм - што од крађе, туча, рекетирања, силовања. Човек који је само на песницама и сировој снази стекао статус легенде београдског асфалта, боксерски потенцијал који је био зајебанији од Тајсона што у рингу што ван њега. Када је отишао у Немачку да ради, човек који је лупао шамаре свима редом у иностранству и лупао рекет свакоме ко је био југословен.

Љуба је био ништа више него силеџија са воловском снагом и темпераментом надрнданог пубертетлије који, је у мору југословенског криминала који су чинили будући ратни профитери и криминалци, се уздигао захваљујући својим песницама којима је ломио главе, ребра и тако направио мало царствo на потезу Франкфурт-Дизелдорф где су сви мишеви морали да му се сагну.

На крају је скончао од метка, од стране свог колеге ил' супарника, пет година пред период у којем да је поживео, би направио толики страх и трепет са могућностима које је тај период представљао. Колики хаос би тад направио са својим колегом Ћентом и осталима, остаје само да се нагађа, али би сигурно исто завршио од неког метка ил' неком другом насилном методом, јер како је живео тако је и умро.

Данас, његову надгробну плочу чини боксер, оно у чему би сигурно разбијао и наставио да разбија, да је успео да се уздигне од улице.

Nesuđeni pisac ili stidljivi lik koji svoje frustracije svakodnevnog života iskaljuje na blogovima, društvenim mrežama ili ne dao bog, Vukajliji. Nešto kao propali intelektualac, pošto poseduje dva grama mozga potrebna da sklopi dva i dva, ali proces primene naučene jednačine u stvarnom životu ne funkcioniše, jer dotičnom jednostavno nedostaje kako da sklopljeno znanje iskaže i tako ostaje u zapećku društva kao fin čo'ek al' nesposoban da kaže šta želi. Nešto kao nelord na kraju, al' u blažem obliku.

Влажни сан, новопеченог члана групације људи, која броји неколико хиљада чланова, у циљу доказивања свог индивидуализма и посебних вештина, као и да би стекао посебне бенифиције таквог положаја.
Са мањим бројем људи, пожељно је и првих десет, првих пет или може бити само један.

Филм о сукобу социјалних класа и начина размишљања различитих генерација.

Изговор за задњи моменат неког посла кад мора да се запне да се нешто одради или исплива из гована.

Неко ко је доспео до лепе плате и позиције после ратних дејстава, јер се борио на правој страни.
Израз је настао након Првог светског рата, када је једна напаћена земља без развијене индустрије, да би некако захвалила људима који су давали виталне делове тела на три стране Балкана, поред пензија давала и одличне бенефиције при запошљавању, бескаматне кредите, могућност школовања у иностранству, итд. После Другог светског рата, комунисти су показали солунцима да су мале бебе када је у питању давање бенифиција својој деци као и деведесетих шампиони србобизниса.

Место толико забачено у Босни да нико није покушао да га покрсти или подругари.

Кад се појави председник кућног савета из ведра неба на кафицу и мали разговор о финансијским издацима за добробит заједнице.

Кршење моралних обзира и начела институционализованих од стране мајке Цркве.