Južnjački izraz, kojim sagovornici jedan drugom stavljaju do znanja da ne mogu da se ponašaju ko' da su na svom pašnjaku, već da svoje postpuke moraju da koriguju shodno osnovnim postulatima kulturnog ponašanja. Ovako otprilike izgleda pshološko-socijalni aspetk ovog izraza, dok njegovo stvarno značenje jeste napušavanje kurcem osobe koja vam se penje na isti svojim šabanisanjem. Prcin Popce, odmah iznad Donjih Pizdića, služi da celom izrazu da onu južnjačku sočnu notu.
- Dobro be bate, što me saplićeš, usta ti ga zaboravim!
- Abe, nisam namerno! Videli ti ovog ćelavog baticu što prođe kroz mene? Mamče li mu jebem u pičku ćelavu da mu jebem sad! Raširio se nagura me u tebe mamu mu u pičicu jebem! Seljaku jedan, nije ti ovo Prcin Popce!
-------------------------------------------------------------------
- Dobro be Đole, dete mu jebem, što ga parkira na mesto za invalidi!? Nije ti ovo Prcin Popce!
Izraz koji možemo svakodnevno čuti,služi da izrazimo naše negodovanje prema nečemu zašta smatramo da je nepravilno.
primer 1: Šta Čanak 'oće nezavisno Kosovo!?Da je ovo neka normalna zemlja sad bi bio na vešalima.
primer 2: Ljajić neće da peva himnu!?Da je ovo nek normalna zemlja dosad bi bio proteran iz nje.
Čest šlagvort kod onih lekara koji pokušavaju da istovremeno izvedu dve teško spojive stvari: da pomognu pacijentu (pošto nisu sasvim izgubili svest o svojoj osnovnoj ulozi), a da se istovremeno ne ogreše o zvanična pravila, zabrane i ograničenja, nametnuta im od globalne apotekarsko-lekarske mafije, koja (pravila, zabrane i ograničenja) često obesmišljavaju onu osnovnu lekarsku ulogu, svodeći je na princip "operacija uspela - pacijent umro".
Razumljivo, ljudski: želi da izleči, ali treba i posao sačuvati.
- Pa, lepo je ovo zaraslo! Jeste li koristili onu mast što sam vam prepisao?
- Hm... Ne baš... Znate, doktore, od nje nikakve vajde nisam imala, počelo je da zarasta tek kad sam uzela "flogocid"...
- "Flogocid"?! Ma dajte, molim vas, pa to ne spada u humane lekove, znate li vi ko to proizvodi?
- Znam, veterinarski zavod, piše na kutiji.
- I ipak ste koristili? Ne, ne, prepisaću ja vama jednu novu mast... Ali...
-?!
- Znate, ovo ne bih smeo da vam kažem... Ali, ako vam baš pomaže... Pa, koristite i dalje taj nesrećni "flogocid"...
...
- Hm, na snimku se ne vidi ništa, svi nalazi su besprekorni... A noga vas i dalje boli, kažete?
- Joj, boli! Kad okrenem ovako, kad podignem ovako...
- Dobro, onda nastavljamo sa redovnom terapijom. Nego... Uf, ne bih smeo ovo da vam kažem... Na izlazu iz mesta, jedno petsto metara posle motela, ima jedna tabla, piše nešto, neki zglobovi, neki Zoran... Broj telefona... Razumete?
...
- Jel'te doktore, a kakav je to lek "imunofan"? Kažu...
- "Imunofan"?! A, ne, ne, ne! To ne, nikako! To nije na pozitivnoj listi, to, zapravo, ni ne postoji u našoj zemlji!
- Ruski, kažu...
- Ne, ne, taman posla! Hm... Ovo ne bih smeo da vam kažem... Pišite: Darko, 061/255...
...
- ...A moja tašta mal' nije odapela juče na slavlju! Tako je alavo jela, zasedne joj jedan zalog u dušnik, jedva je spasli. Šta da radimo, doktore, ako joj se to ponovi?
- Ovo što ću vam reći, ne bih smeo da vam kažem, jer je najstrože zabranjeno svako korišćenje invazivnih metoda, to vređa dostojanstvo pacijenta, ali - udri!
- Kako to mislite "udri"?
- Lepo, zemljače: među plećke, iz sve snage. Ako treba, i više puta.
- A hoće li to pomoći?
- Za nju ne znam, tebi hoće!
Starinski, kulturniji izraz za "Podaj 'de 'vamo još jednu turu!"
Jutro. neispavan sam (jer sam celu noc presedeo na netu, pa i uz vukajliju:)), nisam spavao ni 2 sata... resim da budem "dobro dete", da opravdam tu protracenu noc:P, i odem u prodavnicu. stizem na red, uzimam sta mi treba (hleb, mleko :) ), pruzam prodavacici "novce" i ispruzam ruku iscekujuci kusur, kad ono bam (ne, nije zvaka :D ), ona spusta kusur na kasu... i ja tako, ispruzene ruke, pizdim u sebi, to traje par sekundi dok se u pozadini cuje grohotan smeh malisana, dolazim kuci i kucam www. vukajl...
Ja, jutros, obliznja prodavnica...
Veoma cesta recenica u toku skolovanja.
Kažu, lepše bez kondoma. Ma, hajde? Naravno da je lepše. Međutim, mnoge cure padaju na reči "Ne brini, paziću" i ne koriste zaštitu, pa onda cupkaju danima pre nego što dobiju, a ako kojim slučajem ne dobiju na vreme, nastaje cika, dreka, smišljanje kako će da kaže roditeljima da je trudna, a nije ni faks završila, iako dete u 95% slučajeva ne postoji.
: Ne znam šta da radim, jao, šta ako sam zakevila?
: Hajde, molim te, smaraš više sa tom pričom, svaki put isto.
: Ali, šta ako ovaj put jesam? Šta ćemo da radimo? Ja ne smem ćaletu na oči d'izađem.
: Devojko, ne tripuj se, ne treba da pišeš scenario za film, znam valjda gde sam svršio.
: Ali, nikad se ne zna. Šta ako...
: E, tišina! Od sada koristimo kurton i ima da piješ ona govna, ne zanimaš me. Ne mogu više da te slušam. Ne ide da nećeš da koristiš zaštitu i da uvek kukaš da si trudna.
Recenica kojom se najčešće ispraćaju gosti u studentskim domovima.
Početak rečenice sa apokaliptičnim ishodom po tvoje bivstvovanje.
Tata: Sine, ovo je trebalo davno da ti kažem...
Sin: Usvojen sam a?
Tata: Ma jok, hteo sam da ti kažem da ja već dugo znam da si ti sjeb'o komšijinu kosilicu.
Sin: Pa dobro, nemoj da mu kažeš.
Tata: Pa o tome se i radi. Sinoć smo ja i komšija malo popili i slučajno je iz mene procurila ta informacija.
Sin: I?!
Tata: Pa ništa... Evo ga komšija sad ide ovamo da te usere od batina.
Vunderkind, kid prodidži… Čudo od deteta, ekstra talentovano za neku oblast, prava retkost. Državno blago, blagoslov za državu, ali i porodicu jer je ljudski intelekt nedokučiva misterija i pravi kapital za budućnost. Svojom pameću će to dete jednog dana upravljati životima drugih, usmeravati one sa manje talenta i pameti kako i gde treba, a to bi bilo u bolje sutra. Zbog toga sve razvijene zemlje sveta posebnu pažnju poklanjaju ovakvoj deci, usmeravajući ih ka opštem napretku koji nas čeka jednog dana.
- Gde si ti, čoveče? Pa godinama se nismo videli.
- Evo, penzionišem polako, žena nervira…
- A deca? Koliko ih ono beše imaš, troje? Kako se oni snašli?
- Kako koje. Ono prvo dvoje nikada i nisu bili za školu, tutubani. Jedva treći stepen, zanati. Ćerka mi je frizerka, a srednji sin automehaničar. Imaju svoje radnjice, rade. Šta će kad nikad nisu bili za školu. Ali zato najmlađi sin…
- E, sećam se da bio neki genije, za fiziku, beše li ono?
- Jes’. Od osnovne osvajao samo prva mesta na svim mogućim takmičenjima, kasnije ga slali na međunarodna. I tu ih razbijao, to i upisao. Završio pre roka, magistrirao i doktorirao sa najvišim ocenama i preporukama. Genijalac, bre, tatin!
- I kako mu ide?
- Pa znaš, ne baš sjajno, nema posla za njega nigde, nego ono drugo dvoje dece izdvajaju po deo od svojih zarada da mu pripomognu da ne skapa gladan…
