Život u velikom gradu nije lak. Komplikovano normirana hiperaktivna košnica. Ali, što matica zna da ga zakomplikuje, to je strašno, umjesto da pusti pčele da same sebi uređuju život kako znaju i umiju. Napred, nazad, gore, dolje, obrni, okreni, baza se pita!
Nazivi ulica. Pusti ih godinu dana bez naziva, narod će već odrediti najlogičnije. Vlast bi ionako i trebala biti samo produžena ruka narodne volje.
- Moramo do Instituta danas. Znaš li gdje je? - Pojma nemam, nisam nikada bio. Ti ne znaš? - Ako znam, zna me jad. 'Ajd viđi na taj tvoj internet, proguglaj, što bi vi mladi rekli? - Evo adresa, Kopenhagenska 23/B. Đe li je to? - Pojma nemam, valjda će taksista znati.
******
- Dokle? - Do Instituta. Kopenhagenska 23/B. - A đe ti je to? - Pojma nemam, mislio sam da vi taksisti znate sve ulice. - Ma znam moj kurac, otkada su promijenili pola naziva ošašaviše me. Alo, centrala, đe je Kopenhagenska 23/B? - To ti je nova ulica, ranije je bila Madagaskarska 71/F. - Sve si mi reka'. Đe je to, more, po narodski? - Na pogrebno, more. - Tako reci, hvala!
Priče koje se prodaju kao “velika istina," a u stvari su kao one šarene žvake sa kioska - lepo mirišu, brzo se zalepe za mozak, ali posle par minuta shvatiš da nema ukusa. Ogroman broj ljudi ih žvaće bez da pogleda sastav, jer je lakše verovati u šatro uzbudljive priče nego se udubiti u stvarnost.
Kolektivno se žvaću prazne priče, indoktrinacija se ne zasniva na ubedljivosti, već na lenjosti i želji da se osećaš kao da si deo velike avanture.
Kad ti neko objasni da će reklama za sok da spasi svet. Ti klimneš glavom, jer zvuči zabavno i nastaviš da žvaćeš, iako znaš da je sve to šećerna vodica.
Proizvod mentalnog samozadovoljavanja koji njegov kreator prosto mora da podeli sa svetom u obliku definicije na ovom sajtu, iako bi verovatno bilo bolje da ga pusti da otplovi u figurativni cevovod svoga uma.
Drkotvorina
Proizvod mentalnog samozadovoljavanja koji njegov kreator prosto mora da podeli sa svetom u obliku definicije na ovom sajtu, iako bi verovatno bilo bolje da ga pusti da otplovi u figurativni cevovod svoga uma.
Oni ljudi koji po pravilu iz citave price izvuku najmanje vaznu informaciju i zele da je isteraju do kraja.
"Super sam ziveo nekada, imao sam sve, i hrcka sam bre imao! A onda je doslo ovo glupo, pasje vreme, sve ode u kurac, ostah bez kuce, bez kola... Ne kazu dzaba da je najgora kletva -imao pa nemao-" "E, a sta je bilo sa hrckom?" "Ma pusti hrcka... i on uginuo...a ja ne mgu da izadjem iz ove depresije..." "Uginuo? Od starosti ili se razboleo?" "Ma razboleo se nesto... cuti, najmanje mi sad do toga..." "Strasno..."-umisljeni pogled- "A gde si ga sahranio?"
Sasvim prosečna beogradska ulica, medjutim u njoj je nagurano više kafića nego Kineza uz Jangcekjang. U slučaju da udješ u neki od njih, pripremi se da sve oči budu uperene u tebe. Svi te gledaju i šapuću sagovorniku nešto u fazonu "znam ga bate, samo ne mog' se setim ono mis'im odakle i to", da bi pokazali kako oni stalno vise po kafićima i sve ljude poznaju. Vide te prvi put u životu - nema veze! Bitno je šta će ostali da misle... Jedni druge lažu, na obostrani užitak. Bolje je misliti da se družiš sa marketing menadžerom koji se razbija od kinte, nego sa sinom Pere stolara koji je štekao keš mesec dana za tu kafu i Sobranie, zar ne? Isprogramirane pokrete rukom uz fabrički odredjene priče koje ometaju kašičice iz usta zasladjuju svojim eKspresom sa šlagom i vrebaju pogledom. Novac je njihova religija, sredstvo za merilo ljudskih vrednosti i fizičkog izgleda. Račun je njihov statusni simbol, njihova ikona.
Tamo ne ideš da bi popio piće, već da bi te drugi videli da tu piješ baš tu, i baš to piće. Veoma je bitno i sa kime ga piješ, takodje. Ne izlazi svaka šuša na Obilić, ej bre!
Trenutak kada shvatiš da se nikada nećeš promeniti, kao i da se nikada nisi ni menjao. Priče koje te teraju da iščekuješ osnovnu i srednju školu, kao i fakultet, u najčudnijim nadanjima da ćeš upoznati nove, drugačije i zabavne ljude i da ćeš učiti ono što voliš. Priče o vezama i orgazmima koji pomute mozak. U nekom delu života shvatiš da pripovedači tih priča imaju potpuno drugačiju svrhu života od tebe, i drugačiji intenzitet osećanja i da nisi ni trebao da ih slušaš. Možeš da upišeš fakultet koji si želeo čitav život, da se smuvaš sa osobom koju si žarko želeo i da imaš dugogodišnje ortake, ali tvoje raspoloženje podjednako je onom kad blejiš u komp dvadeset sati i pitaš se što nemaš ortake i devojku.
Upišeš faks koji si oduvek želeo, al si do tad toliko izmrcvaren, isti tip ljudi, isti tip profesora, iste fore. Ne možeš više da slušaš priče u klasi, priče u autobusu, pitanja kod kuće. Celo školovanje se sastojalo od vrtenja u krug.
Konačno upadneš u vezu koju si toliko priželjkivao sa osobom u koju si ludo zaljubljen i nisi više ljubomoran na svaki par na ulici. Možeš da upališ tv i odgledaš bilo koji patetični film u kom ljudi sa pola mozga bleje u srećnoj vezi, jer ti si u srećnoj vezi i boli te kurac. A onda ukapiraš koliko je veza jedno veliko cimanje, možeš da imaš seksualne odnose sa tom osobom koliko hoćeš, može ona da bude divna, ali ti i dalje ne osećaš sigurnost i misliš da će sve da se raspadne. Pa upadnete u rutinu, pa se povede pitanje o ortacima i ortakinjama pa pažnja-nepažnja. Nije ti bukvalno više ni do čega.
Nikad nisam misila da ću želeti da se vratim u vreme kada nisam imala ni dečka, ni faks ni ortakinje. Samo sam blejala i crtala, i mislim da nikad više nisam dostigla tu vrstu smirenosti i stabilnosti, od kada sam počela da težim ka opštim ciljevima.
Klasičan odjeb drugaru koji ne razume da ste oženjeni i da vam ne pada napamet da varate ženu, a još više vam ne pada napamet da slušate njegove lovačke priče .
E moj druže, svaki dan s istom ženom, a tvoj drugar što je sinoć jebao pičku, boli glava! Samo da ti je... Stani, stani. A u kraljice a u magarice, znaš da je to meni isto, ne zanima me, nego ajd malo o golubovima da pričamo, ili o lovu, za to sam zainteresovan...
