Stari izraz za decu, najviše korišćen među starijim ljudima.
U parku se igra mnogo dece, šutiraju loptu, prave buku.
Deda: Eh ta prokleta čeljad...
„klupa u parku“
Tačno ta rečklupa u parku2 definicije →Glavni razlog nastanka homoseksualnosti za mog oca.
Bježi...umjesto da upoznaju trebe i valjaju ih po parku , ovi danas se zabulje u te kompjutere i postaju pederi...
To su babe koje bez najave i iz samo njima poznatog razloga počinju razgovor sa bilo kim bilo gde, bilo kad. U gradskom busu, kad ustanes, ili kad sednu pored tebe, u radnji na kasi, na ulici, dok sedis na klupi pa ti se prikrade i počne konverzaciju... Priča može da krene od kulina bana, njihove mladosti, strogih roditelja, komsija koje ne vole... Mesto razgovora nije bitno, bitno je da one počnu razgovor ili se nadovezuju na nešto što pričaš. Pune saveta i mudrih reči, i što je važnije, misle da su zanimljive i duhovite. I naravno, žele da se ubace kod što mlađe publike. Čuvajte se ovih tihih i ubojitih presretača, ima ih svuda, u svakom selu, gradu, busu, parku.
Privredna grana delatnosti, u nekim delovima sveta još uvek široko zastupljena, turistički veoma popularna atrakcija poput gondole u Veneciji ili fijakera ispred Šenbruna. Ne samo da ih klasičan bicikl, vespa i druga lajt motorna vozila nisu suzbili već njihov posao cveta, kako u njujorškom central parku, tako i po svim razvijenijim azijskim gradovima. I svima lepo : države u kojima su rikše popularne beleže značajne prilive novca u ekonomiju, a i ljudi koji vuku rikšu imaju stalan posao i prihode. Naravno, postoje i rikše koje vuku ljudi na biciklima, ali tu je poenta ipak izgubljena. Ovako, šta drugo preostaje debelom, blago orijentisanom rasisti nego da izabere što žgoljavijeg Kineza i, za male pare utvrdi koliko kilometara ovaj može da ga vuče? I to na jedan legalan način.
I sam Beograd bi mogao da se upiše na svetsku kartu rikša prevoza. Naime, kada bi vlada Republike Srbije usvojila odluku o kupovini jeftinog a kvalitetnog bambusa, i raseljene Rome zaposlila da vuku rikše, ubilo bi se više muva jednim udarcem - Romi koji bi vukli rikše dobili bi posao i time ostvarili pravo na zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje, njihove porodice bi živele sigurnije, stopa kriminala bi opala, a grad bi zahvaljujući ovoj turističkoj atrakciji privukao mnoge posetioce iz drugih zemalja. Svi bi bili na dobitku, ali onda bi se neko pobunio protiv rasizma i izrabljivanja.
Bolno saznanje svakog 'gitara jebača'. Oni gitaru sviraju zbog pičke, baziraju se na plačipičkaste ljubavne pesmice u nadi da će zadiviti lepu pripadnicu ženskog roda, takoreći ženku. I tako prilikom svakog blejanja u parku/na plaži/u kući, lepa atmosfera, devojke sa bujnim poprsjem i pozamašnom pozadinom sede, smeškaju se, otvorene za svaki vid komunikacije u cilju spajanja astralnih projekcija sa kul tipom, jedan 'omega mužijak' lagano vadi gitaru i počinje sa bacanjem tužnih nota i još tužnijih tekstova na opšte oduševljenje svih prisutnih. Dok on svira u nadi da će mu se pod noge baciti neka potencijalna zečica njegovi ortaci koriste trenutak i pokreću razgovor sa devojkama. Nakon petnaestak minuta mumlanja na uvo, jedan po jedan privode nešto, odlaze u nepoznatom pravcu, sa poznatim namerama, a on, on ostaje sam sa svojom gitarom i tužnim stihovima.
Nakon par ovakvih događaja naš junak baca gitaru kroz prozor i seče vene.
Park je mesto u gradu,koje sluzi za odmor i psihicko opustanje preko dana.
Uglavnom lepo mesto za setnju sa dragom osobom ali samo preko dana.
Nocu park postaje ratna zona i ako vas nema najmanje petorica nije preporucljivo ulaziti u njega,jer ce te najcesce ostati bez para,telefona ili lancica,u najgorem slucaju sa granom u dupetu.
A. E sto ti duks tako prljav?
B. Ma sinoc smo navatali neke pedere u parku,veceras idemo ponovo..
Metallica i Iron Maiden su jedina dva metal benda koja su poznata ljudima koji ne slušaju metal, a da pri tom imaju kulturnu svest klupe u Topčiderskom parku (čitaj fenseri, splavaši i oni koji misle da je Grand Show najbolja emisija na svetu). I ne samo što znaju SAMO za ta dva benda, već nikada nisu čuli nijednu pesmu Iron Maidena (Metallica-u možda i jesu). Za to garantujem glavom. Opet, ne bi to bilo toliko strašno, ali oni, iako nisu čuli nijednu pesmu, služe se ovim bendovima kao argumentom da je metal samo urlanje i buka, naročito Maiden-ima koji su čak "mekši" od ovog drugog (šta Mejden UUUUUU AAAAAA GRRRRRRR). Pošto to nema veze sa mozgom, time samo dokazuju da su nastali od dasaka od kojih su im topčiderski preci sačinjeni.
Kada je moj ortak bio u vojsci mi smo, naravno, organizovali celu ekipu iz grada u kome je služio da dolaze i vade ga iz kasarne vikendom, kako bi dobio izlaz u grad. Naravno, to je postignuto time što su devojke dolazile, skockane i namontirane, pa su oficiri i podoficiri (srećom nisu bili drkadžije), "imali razumevanja" i puštali ga. Neki njegovi klasići (ovakvi kao iz defke) su, videvši devojke, poludeli načisto i jedan dan njih četvorica se skupili, došli kod njega i znajući da je metalac pitali:
-Je li brate, jesu ovo neke tvoje a? Što isto slušaju ovo tvoje?
-Jesu.
-Jel' bi hteo i nas da vodiš i da nas upoznaš sa njima?
-Pa može, nije problem.
-E super. Ajd' brate sa' ćemo kući na vikend, pa donesi neke tvoje diskove da nas naučiš malo tu tvoju Metaliku, da se ne blamiramo pred njima, da znamo nešto da pričamo...
-Kako da vas "naučim" Metaliku?
-Pa brate znaš već, tu tvoju muziku, hevi metaliku...
Nije ih naučio, ali ih je izvadio i otišli su u grad. I srećom, nisu se izblamirali, devojke su imale razumevanja da oni ne slušaju tu muziku.
:))))
Omiljena izreka mog nastavnika matematike,kada ja hoću da spustim roletne jer mi sunce udara u oči.
-Nastavniče,mogu da spustim roletne,smeta mi sunce...
-Milane,naši stari kažu:"ko se sunca krije,bolje da ga nije"...
-(u sebi)lako je tebi da to kažeš,pizda ti materina,kad je profesorska klupa u hladu!
Opštepoštovana disciplina današnje omladine, kojoj, na moju sreću ili nesreću, pripadam. Cilj je, naravno, ne pokazati ni najmanju trunčicu kulture ili pokušaja obrazovanja, jer možete biti zauvek društveno obeleženi. Vrednost i popularnost dobijaju se po skali: što si nepismeniji, to si veći baja(ili riba).
Veče se spustilo i vazduh polako iz svakodnevnog dobija na mladosti i svežini. U parku, svaka klupa je zauzeta...parovi, grupice prijatelja, sav taj šarmantni zadah seoske omladine koja nema gde da ode.
Na prvi pogled, sve je tako lepo i sveže i mlado i živo i sedeći na klupi, pomišljam da bih se mogla stopiti s atmosferom. Svetlost je varljiva, puno smeha, hod je lepršav i svi oni seku život nemarno, zapravo, bez straha, grabe se i prežderavaju slatke srži.
Simpatična grupica poznanika prilazi mom društvu i počinje razgovor.
Ne razgovor, takmičenje.
"Spremate se za školu, knjige, čitate nešto?", počinje debeljuškasti mladić uz smeh.
"Hahahaha, svašta, naravno da ne, kakve knjige!"
"Ozbiljno, ja sam vukovac i u životu sam samo jednu knjigu pročitala!"
Usklici oduševljenja mase, sedim i smeškam se, ali niko me neće naterati da se okrenem protiv mojih najvećih saveznika, knjiga i pisane reči.
"Ja čitam nešto! Statuse na fejsu!" Još jedan usklik odobravanja.
"Ozbiljno, ko još čita!? Ti, je l' čitaš nešto?" Gotovo zapovednički, čopor se okreće prema mojoj prijateljici koja ponekad pozajmljuje knjige od mene. Očekuju odričan odgovor, to je dužnost koju društvo nalaže, i čujem je kako licemerno kaže: "Knjige, svašta! Počnem i smorim se, koja je to glupost! Naravno da ne čitam!
Mene preskaču, zbog moje knjigožderske ozvaničenosti, ali pitanje su uputili još jednoj devojci.
"Da, čitam. Volim da pročitam poneku knjigu, zašto je to nešto loše?"
"Ozbiljno?", prvo zbunjenost, a onda prezir na njihovim licima.
A šta će im to, šta će im nečije reči, šta će im senke stvarnosti, kada su se sami života prejeli i on im izlazi na nos i uši? Na pore.
A ja još jednom ovim što sam napisala dižem glas.
Glupost koja me okružuje, nemarnost koja me preplavljuje. Ponekad mislim da je stvarnost previše i da je ne mogu toliko podneti.
I kada sam odlazila, opori ukus nije hteo da nestane. Ima li spasa za sve, zar je samo vidljiva i opipljiva slast nešto što vredi? Taj na prvi pogled lep i blistav svet zapravo je pun ludosti i neznanja. Ponovo sam bila svedok jednog blesavog rituala. I garantujem da im nije kraj.
Stanje koje niko ne voli, a nije loše, ako ni zbog čega drugog, zato što obiđem stari kraj, prebrojim drveće u parku ispred zgrade gde sam živeo, terenče i ortake sa kojima sam blejao, osnovnu i srednju i ljude sa kojima sam provodio dane tamo, a da ne znam sada ni imena svima, izblejim ponovo sa ljudima kojih više nema i preživim još jednom one situacije u kojima sam jedva izvukao živu glavu, pa one situacije u kojima sam se ismejao kao lud, dobro proveo, bio tužan, bio srećan.
Onda odem malo do naselja u kom ću živeti, stana koji ću tako lepo srediti zajedno sa njom, pa da se malo poigram sa klincima, proslavim njihove prve rođendane, otputujem na fajnal-for Evrolige i odgledam utakmicu u finalu za srčani udar koju naravno dobijamo, trenutke kad ću biti srećan, trenutke kada ću biti tužan.
Alarm
Sranje, brzo da ga ugasim da je ne probudi.
Au ne mogu da ustanem koliko sam umoran i neispavan.
Nema veze, makar sam se lepo prošetao.
