Otkad se pojavio u obliku u kojem je i danas - a to je bilo prije tridesetak godina, pa sve do sada, internet je izrastao u jedno nepregledno, sveobuhvatno okupljalište. Postao je dostupan svima, mreža raste iz časa u čas, rastu i apetiti al ponuda vodi. Svako ko se pridruži mreži srasta sa njom, daje joj je neku svojinu, ili briše prašinu sa nekog značajnog djela, prepisuje ga i dijeli sa narodom. I opet, koliko god taj svijet kolosalno izgledao, prelazi se u nekoliko klikova. Tako danas na Youtube-u postoje tutori koji nas uče izbacivanju krugova od dima - kroz nos, Google-ov pretraživač iz arhiva, na crvenom jastučiću, iznosi svežanj u kojem se nalazi objašnjenje kako da izazoveš pijetlove na borbu do krvi, klik, ''Vrela Una, 23 godine, diplomirani stomatolog, živi 4 km od tebe, željna'', klik, ''Prodajem kartice za telefonske govornice'', i tako dalje, i dalje, dalje nego što možeš da zamisliš. A zamisli na kojoj se tek kurčevoj dubini nalazi ono čega nema ni na internetu.
- Nego - jebeš to!, nikako da te upitam - sve mi nešto izmiče: oženi li sina, draga Zoro?
- Oženi kurac, drugarice Željka. Oženi kurac!
- Vrag da ga nosi, koji mu je đavo?
- Ne znam, zgubidan je neviđeni, ali bar da se oženi...
- Taj Radomir Putnik. Pa jesi li probala sa internetom?
- Jesam...
- I?
- Pa ništa...
- Ništa?
- Ništa...
- E jebiga. Ako će ti biti lakše, barem ćeš imati nekoga da ti zamijeni sijalicu kad prebaciš stotu.
- To stoji.
Izraz kojim Romi podjebavaju svog sunarodnika.
"Lepo ti ja kažem da Zinedin nije za staro gvožđe!"
"Misliš na ovog fudbalera?"
"Ma kakvi,na sina mog smotanog,ne zna ni staro gvožđe da skuplja kako treba."
Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...
Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...
Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!
I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...
Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.
A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...
Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!
Definicija napisana za MizanTrophy.
Neobjašnjive situacije u kojima se nađemo kada nam, bez logičkog objašnjenja, nedostaje nešto iz kuće. Sigurni smo da je ranije bilo tu, a sad ga, začudo, nema. Netragom nestalo, tajanstveno izgubljeno, odnela ga maca papučarka ili dva zeca na štapu. Nema.
Kao momak sam uvek imao prljavo suđe u sudoperi, mrvice od hleba na tepihu i prašinu po ćoškovima, a sad ih ne zatičem. Pitao sam i ženu gde mi je to nestalo. Samo me čudno pogledala i nešto promrmljala. Bojim se da je popustila sa zdravljem...
Popularna trim staza u malim mestima. Obično van grada, negde nagurana u industrijsku zonu, ne baš na nekom glavnom putu. Ne zato što nema mesta na popularnijim deonicama gradskog zemljišta nego zato što je namenjena zadriglim, podgojenim šefovima, sekretaricama koje su toliko debele da se direktori plaše da im ga daju na pušenje u vreme doručka i sličnim predinfarktnim slučajevima.
U velikim mestima trim staze se postavljaju u blizini šetališta, velikih parkova ili jezera. Tamo rekreativno trče samo polugole starlete zanjihanih grudi u potrazi za kakvim menadžerom koji ispija svoje hladno pivo u bašti restorančića pored te staze. Doduše, ponekad trče i manijaci, ali oni nisu veliki problem jer sve češće sede u baštama tih restorančića.
- A' si smrš'o jebote!
- Tri'es'osam kila!
- Kako, brate?
- Svaki dan trčim od centra do table na izlazu, znaš gde je nekad bila trim staza?
- Infarkt linija? Tamo stoji hitna svaki dan i samo skuplja menadžere...
- Tamo, dvaput me vraćali u život, dobri neki ljudi...
To je zurka gde se danas skuplja elita šika i kiča. Pod obavezno je da je mesto desavanja neki klub koji ima centralni separe, gde mogu svi da gledaju "koliko" oni para imaju a ustvari ne znaju da su tu kao da ih ljudi posmatraju u zoo-vrtu. Obavezna muzika je turbo-folk, po mogućstvu pevačica koja peva stare domace pesme na svoj nacin ali forsira pesme sa njenog skromnog albuma koji je mogla da izda samo za Grand. Od zivotinja tu svega ima, krenuvši od jeftinih kombinacija veštačkih koza na "damama", zebre, tigrice, leopardi, krave... Pored njih muskarci svojim izgledima imaju atribute: konja, majmuna, vola, svinje, medveda. Ima tu jos dosta unikatnih vrsta ali ove su najupečatljivije. Kao na safariju, glavni separe je mesto dominantnih zivotinja u krdu a oko su ove jos losije kopije iako je to moguće da se tako kaze...
Ovaj obred se događa dva puta godišnje, i to samo kada se prelazi na letnje računanje vremena i kada se prelazi na zimsko računanje vremena.
Ona: Još uvek nisi vratio ovaj zidni sat unazad??
On: Evo sad ću, draga.
Ona: Nemoj ti meni "draga", nego kad već skidaš taj sat skini i tu prašinu sa njega!
On: Da draga.
Leptejebo pritisak na živce deset puta veći od onog sa kojim su se susretali ratni zarobljenici u Vijtenamu kada su ih zatvarali vezane u tamne prostorije i pritom pustali da im voda pada na čelo, metodom kap po kap.
I prvo i prvo, koji kurac se ti matorci više trte da idu u korak sa vremenom, te oće da vise po netu, i da vole što vole i mladi. Njihovo vreme je bre prošlo! Idite prebrišite prašinu sa ploča i flopi diskova, a jok mene što jebete šurnaest sati preko fona sa pitanjima tipa:"Što se sad strelica pretvorila u peščani sat koji se okreće? Da se nije nešto pokvarilo?".
Ili šlag na torti sveukupne moždane torture, uvođenje ineterneta, da bi se čitala crna Hronika i pustio radio "Dženarika" jer je puštanje tranzistora suviše mejnstrim jel li?! I to sve naravno zahteva sažeti tutorijal tipa sricanja slova đacima prvacima, uz dugi niz nebuloznih opažanja kao nuspojave zanesenosti i očaravajućim susretom stare (generacije Titovih pionira) i nove generacije (tehnologije).
-:zvr,zvr: Ko zove ovako rano koj kurac?!
-Zdravo sine, izvini što te budim, oće tetka iz Masčusetsa da skajpujemo, pa ne sećam se beše šta da pritisnem...
-Kevo, nema šta da pritisneš, već sam ti sve juče barem dobirh sat vremena u još boljih petnest navrata pokazivao sve korak po korak.
-Pa znam sine, a znaš da dolazi tetka ove godine, i znaš šta ti je sve kupila prošli put, moraš malo da...
-Dobro, dobro! Jel si ušla na skajp?
-Gde?
-Šta bre gde?! Pa esam ti reko, kako počinješ! Plava ikonica sa slovom S! Dvoklik brzo!
-A da! Evo, evo. :u pozadini se čuje teško disanje i spori dvoklik sa razmakom između dva klika ravan večnosti:
-Brže bre to kevo! Si rekla da si beše radila za terminalom u pošti.
-Jesam, al nismo imali ovog pacova! E ušla sam! Šta sad?
-Pa jel ti stoji ime za skajp, i šifra ispod, to ukucaj i lupi eneter!
-Jel to na onom papiru što si mi reko da sačuvam?
-Da to je to aj ćao!
-Ne, ne čekaj, jao to sam zaturila negde kad sam čistila sto. Čekaj sekund...:čuju se koraci, keva odlazi u potrazi za tim papirom kao u potragu za Svetim gralom, Sveti gral? Mogao bi da odgledam Indijanu Džons danas, vraća se keva: E evo ga, aha ime dobro, i još šifra ovde da ukucam aham...Neće...
-Kako bre neće leptejebo?
-Nemoj da psuješ ti znaš, nisam te tako vaspitala...
-Jesu upisala ime gore -skajp.rodbina1234-?
-Jesam.
-Jesi upisala šifru -pogačicesačvarcima- sastavljeno?
-Jesam.
-Jao... to je lengvidž bar...
-Ko bre?
-Ma moraš da...
-Ej nema veze..evo je zove na mobilni tetka, čuvaj se sine, zdravo...
-:telefon ispada iz ruke, dok vena na glavi pulsira u ritmu signala posle prekida veze:
Jos jedan klasicni salabajzer kome nikako nije problem da budi svoje saigrace u sitne sate radi nekih tamo bezveznih odbrana!
Vazno da u svako doba dana i noci ima obraza da uz svoga prijatelja duju smara druge kako trebaju donirati po raznim ostrvima za koja niko nije ni cuo!
Kada ne smara o doniranju, ili skuplja resurse da bi uradio isto, pokusava igrati CS 1.6 i pomocu cheata uspeva zadrzati 1. mesto na serveru za koji takodje niko nije cuo osim ostalih salabajzera koji se dive adminu, tj zeroxu i njegovom skillu!
Kako je navikao na vlast (posto je admin) tu poziciju pokusava preneti i na ostale segmente svog zivota! Tipican primer imamo kada vredja rukovodece svoga saveza recima kao sto su: "Funjara, stara baka...." i slicno, sve dok jednog lepog dana Funjari, pardon, vodji pod imenom Vucha ne pukne k...c, pa istog "banuje" iz saveza FOR LIFE!
vucha: VUCA U VUCHA IMA DOSTA RAZLIKE
zerox: Funjaro ne javljaj se xD
Dve veoma važna pojma u domaćinstvu svakog pravog domaćina. U krečenju se ogledaju trud i pažnja uloženi u održavanje kuće. Mora da bude lepa i spolja ne samo iznutra, da ne pominjem da krečenje unutrašnjosti na duže periode uz malo nepažnje može da ima i posledice.
Fasada se ne kreči često, jebiga ko ima vremena da razmišlja o tome, to je bolesno (lololo). Okreči se onako u žaru završavanja kućnih poslova, ima previše materijala pa se iskoristi. Ne valja traćiti resurse.
Češće treba krečiti garažu jer ne samo da parking mesto treba da bude lepo već se tako oslobađa viška kanti sa krečom, da ne hvataju prašinu. A i opet tu je ona priča o posledicama, bolje krečiti nego lečiti.
Poenta ove priče je ako me razumete, ako me razumete.
- Maco, kaj si se uzmuvala? Sedi da popijemo kafu kad si me već zvala.
- Hajde sačekaj me da se istuširam 10 minuta, mokra su mi leđa skroz.
- Opa, je l to neko nama konačno rešio da spremi stan pa se umorio a?
- Ma jok, bio mi onaj moj konj i okrečio mi garažu skroz.
- Hihihi, je l španski zid?
- Jebi se, zamalo i fasadu da odradi ali se suzdržao nekako, dok me nije izmanevrisao i prišao otpozadi.
