Šipak. Ovom rečenicom se teše oni koji žive između stare ciglane i močvare, u njivi sa kukuruzom ili na brdu iznad grada gde je moguće izaći samo magarcem ili divokozom. Dobra strana života na periferiji je mogućnost čuvanja živine, svinja ili rogate marve bez straha da će vam inspekcija zakucati na vrata.
-Ma kakav centar, bre. Znaš kako je lepo kod mene gore na brdu. -Lepo je od jula do avgusta kad nema snega. Živeo bi ti u centru grada da se tvoj deda Vlada nije plašio automobila i ljudi.
-Vučko, sledeći put kad dolaziš međ' narod, ponesi ribarske čizme ili čamac, a ne da u tim mokrim pantalonama donosiš močvarne karakondžule i bolesti međ' pošten svet. -Pantalone mi nisu mokre od vode. Upišao sam se dok sam bežao od krokodila.
Babuška među ajkulama, Partizan među Mančesterom i Barsom. Kaže se za osobu koja je pokušala nešto za njega nemoguće. Ne možeš zakucati ako si visok metar i šumsku jagodu, pa sve da imaš odraz kao Kadour Ziani. Mora on još da vežba da bi uspeo da parira krupnoj ribi.
Skols98: Sad ću da se prijavim za ovaj turnir, taman da raskantam nekog od ovih naduvanih autora. Ček,ček šta je ovo? The Prof? Šta on je sad kao neki profesor, sad će on meni nešto tu da objasni, a ?
Jedno glasanje kasnije...
The Prof: Jebiga Skolse, decxko, zagriz'o si više nego što možeš da sažvaćeš.
Onako kako činiš, tako će ti se i vratiti. Sam sebi stvaraš budućnost, gradiš život, zato pazi, nemaš više pokušaja. Bog ti je dao jednu šansu, a život nije igrica, posle game over-a neće pisati: Try again? On je možda mali i malo značajan u odnosu na sav taj svemir i neograničeni prostor, ali, ipak, pojedincu, vlasniku, jako komplikovan, a kratak. Zato pažljivo, jer ni živeti nije lako, a smrt ne bira na čija će vrata zakucati.
Još od malih nogu, dok su se njegovi drugovi igrali klikerima ili jurili po terenu iza zgrade, on je čitao knjige. Živeo mimo sveta, kaže, bilo mu lepše tako. Onda došla škola, prve devojke. Nikada on nije bio zaljubljen. Pa šta će mu cura da mu remeti mir koji je godinama stvarao u svom malom svetu? Svi upisali ekonomiju, pravo, on je birao filozofiju, da bude drugačiji, poseban. Studirao dok su se ostali provodili i prvi završio u roku od svih njih. Kući da se vraća nije hteo, zašto bi? Lepo je njemu u svojoj samoći. Kaže, sam sebi zaradjuje hleb, sam će ga i jesti. Prolazile godine, drugovi mu se poženili, zvali ga za kuma, posle im i decu krstio. A on i dalje sam. Starost ga stigla, stiglo ga i kajanje: ''Eh, da sam samo ovo probao, da sam samo našao nekog da bude sa mnom u ovoj velikoj, praznoj kući. Da mi je samo jedno unuče, da ga šetam kao Pera njegovu malu, plavu unukicu. Ali nije..'' Jedno veče, starac je sam umro u svojoj fotelji u kojoj je kao mali čitao knjige. Da poštar nije doneo penziju, niko ga ne bi ni našao. Jer, živeo je u svom svetu, uvek sam. Gradio sebi sreću, onako kako je video dok je bio mlad. Nije znao da živeti za druge nije samo zakon dužnosti već i zakon sreće.
Pitanje kojim skrećeš pažnju sagovorniku, koji te je pre toga vređao i nije štedeo reči, na to da će u nastavku rečenice, prosto i jednostavno, biti jeban. I ne samo to, već mu od toga ostati ožiljak koji će mu skretati pažnju na to da kad god pomisli da ti se obrati na neki nedoličan način, osećaće peckanje i mučninu u stomaku.
-ŠKK ti pričaš meni? Jel se sećaš kada si se usrao u obdaništu pred Ninom i Milenom? Jel se sećaš da te majmun pljunuo u ZOO vrtu? Jel se sećaš u osnovnoj kada su ti skidali gaće i vezivali za drvo? Sećaš li se možda kada su te devojčice u 5. razredu premlatile kada si im pokidao lastiš? A da nisi zaboravio možda kada smo te ubacili u kontejner? Jel se sećaš kako te je Dejana zabola pred celom diskotekom? A? -Jel to najbolje što umeš? Jel se sećaš mog prvog seksualnog iskustva? E bilo je sa tvojom kevom, da, u liftu naše zgrade. Da pitam ja tebe, jel se sećaš?
Baviti se beznačajnim stvarima, koje ti nikako ne idu u prilog i nemaju nikakav doprinos tebi i tvojima. Tanka slika tvoje dobrobiti u vršenju jedne radnje. Uzaludno obavljanje posla u određenoj sferi života koji te čini majmunom na pokretnoj traci.
Potez koji inklinira na nauspeh, tojest čini da se bude na nuli, za koju se ne može reći da je pozitivna, već da postoje šanse da se nekome zakuca na vrata.
-Šta radiš ti? Po ceo dan jedeš jebenu salatu?! -Prenela mi kurva hiv pa se lečim! -Hahahah, super metoda, piješ iz prazne čaše.
Devojke koje vole da su gore u toku seksa. Postoje one takozvane ''na duge staze'' koje su jahanje dovele do ruba savršenstva i to iz čisto realnih i prizemnih razloga, a to je kontrola igre i dominacija, ona totalna. Drugi tip su one animalne. Iskonska potreba da nešto zajašu i osete život pod sobom, tera ih da od svakog snošaja naprave mali rodeo. Orgazam im ne izaziva sama penetracija ni stimulisanje erogenih zona, već osećaj da panično pokušavaš skinuti je sa sebe i izvući se iz čeličnog stiska utreniranih butina. Tog momenta će se nabiti još jače, zakucati te za krevet, zabiti nokte u grudi i svršiti uz vrisak.
-Braćala, da te pitam nešto, al da se ne ljutiš? -Pitaj... -Načuo sam da onu tvoju novu ribu zovu jahačica. Jel znaš zašto? -Čuo sam i ja. Kaže da je trenirala jahanje dugo godina, pa zato. -I ti veruješ da je to razlog? -Pa tako ona kaže. -Hoćeš kocku šećera?
Osobina 'stidljive' bešike pripisuje se osobama kojima je neprijatno da u WC objektima javnih mesta poput, recimo, diskoteka, obavljaju malu nuždu (pominjem samo malu jer o stidljivom debelom crevu nemam pouzdanih informacija). Naime, kada se takve osobe nalaze u WC i vide ili čuju da je neko takođe prisutan tu, njihovi urinarni kanali će zakucati dok ne prođe opasnost da ih neko vidi ili čuje, i odbiće da izbace bilo kakvu tečnost. Dakle, ako se nađete u nekom WC-u i vidite da lik stoji pola sata pokušavajući da otkoči mašinu, najbolje rešenje da što pre dođete na red je da se udaljite iz oblasti koju njegova čula obuhvataju, sačekate da obavi posao, i vratite se. Neki mogu i da vas namirišu!
- Brate, mogu ja sa vama basketa? Ajd molim te, naučio sam da igram. -- Mrš, šta će mi škoprc u ekipi. Da si još toliki ne bi mogao zakucati. Imaš mahanje.
Jedina koja uvek dođe, tačno u minut. Nikad nije zajebala. Nikad nije izneverila. Lepo se unapred najavi, ti se obriješ, okupaš, spremiš, čekaš i ona dođe. U sekund, u tačno dogovoreno vreme. S njom imaš velike planove. Velika nadanja. Ispratiš staru na vrata i od ove nove očekuješ nešto bolje, nešto što će ti promeniti život, nešto što će uneti radost u tvoje postojanje. Nadaš se da je Ona ta, ta s kojom će sve krenuti nabolje. Da s njom i u njoj nećeš biti sam, bez para, bez šanse, da će ta jebena sreća zakucati i na tvoja vrata. Da ćeš se sve češće smejati a manje plakati. Da će neke kockice da se naslože jedanput kako tebi odgovara. Da će se nešto desiti. U ponoć kad stigne osećaš se zadovoljno i srećno. Pored toliko razočaranja u staroj, Nova je došla. Ej bre, stigla, održala reč. Ipak nekom nešto značiš, nekom je stalo da te ne povredi, da te ne ostavi kao kera da čekaš u nedogled. A desilo ti se masa puta. Neko obeća i slaže. Bez blama. A ti čekaš. Neki od onih koji su oko tebe u ponoć shvataju koliko ti to znači, i koliko ti oni znače. Poljubi ih iskreno, zagrli ih onako od srca, čvrsto. Neki od njih će biti tu i kad Nova Godina ne bude više nova, kad bude stara, kad pomisliš da si se uzalud nadao i da se ništa nije promenilo. Tada treba da znaš da se nešto ipak promenilo. Da su oni, ti ljudi još tu, da su i dalje tvoji prijatelji ali vaše prijateljstvo je još čvršće i duže.
