Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.
Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:
-Zato što sam glup ko kurac. Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.
Izraz se koristi za karakterizaciju likova koji ne odiru od stila. Kojima je omiljeni alat lopata a ne kašičica ili pinceta. Koji cveće beru sekirom. Nastao je po ugledu na litarske flaše od vinjaka bez etiketa, okrenute naopačke, iz kojih na kartonskim štandovima štrkljaste cave na ulici toče šatro živanši u manjerku koju im kupac podmetne.
- Sine, a da malo temeljnije očistiš to pseće govno sa cipele pre nego što dođemo kod Maje, umesto što samo udaraš nogom po asfaltu i psuješ kevu kučetu koje se pokenjalo pod tvoju nogu? - Ma otpalo je, nema više ništa, ne seri i ti , keve ti... - I takav ćeš da uđeš kod Maje? Pa još ti otpadaju krupni komadi sa đona, mentolu! - Takav ću da uđem, š'a te boli kurac kakav ću da uđem! Maja mi je pa mnogo fina... - Ona je fina. A ti si fin ko parfem na litar... s tim što sad bazdiš na govno.
Kao što je svako u svoje doba rane mladosti imao svog najomiljenijeg junaka što su bili Mikelanđelo, Donatelo, Tomi, Bili i Ajiša, Minja Subota, Goku, Bulma Krilin i Tenšinhan, Duško, Dača, Sima Strahota, tako je imao i najomiljenijeg sportistu čije je ime uzvikivao pred svaki koš, gol, šut, udarac... Svako je hteo da bude neko od najboljih pa su s toga uvek nastajale svađe...
- Savanović!!! I pogodak! Ljudi moji da li je ovo moguće!!! - Ajde Neco prekini da se dereš kao magarac... - Kecmaaaan! - Sam ti rekao nešto??? - IIIIIIIIIIIIIIIIII KOOOOOŠ!!!!!!!!!! - Nemanja ozbiljan sam prekini da se dereš pred šut i budi ozbiljan da se sada ja ne proderem! - Krstić!!!! - E pretera ga! TAAAAJSOOOON! (bam)
Voditeljka koja sa teškoćom povezuje reči, a opet pravi beskonačno duge proširene rečenice. Kao Sfinga ona postavlja nerešive zagonetke gledaocima, posle kojih se zapitaju :''Koji kurac?''
Rada: I sada gde smo mi posle ovog dana. Da li smo na početku ili je početak iza nas. I sve to čemu? Ali oni su tu za nas, vatrogasci Beograda, i šta je početak uopšte, pukla cev u Borči.
Podići nivo pažnje i pripravnosti na najviši mogući nivo. Oštrim pogledom pratiti promene u okruženju i poput unezverenog merkata koji gleda levo-desno, na vreme reagovati na bilo kakvu opasnost, ili sumnjivu situaciju.
- Ćomi, tebra, je l' Cane rekao da su na odmoru ovi iz petice, ili šestice? - Mislim da je rekao petica. Evo ih vrata. Dupla brava, jebi ga. - Ništa ti ne brini. Dodaj mi tu drobilicu i budi na zipa da neko ne naiđe.
Koka-kola, Marlboro, Suzuki. Mesto na koje izlaze mladi i mlade. Zbog ovih drugih nataloži se tu i štogod matorih. Kič i šundčina-tako kažu. Sad, pošto sam poslednji put izašao u lokal koji nema karirane stoljnjake na stolovima i ima pisoar, kad je Mijatović pogodio prečku. Reko' sebi, izadji-šta te košta. To da itekako košta sam kasnije shvatio.
Ulazimo, pretresli nas. Dobro, to je lepo. Sigurnost je važna. Skoro gole žene igraju na šanku, to im je pos'o. Ove kojima to nije posao su samo za nijansu manje gole i ne igraju na šanku. I to je lepo-šta fali golim ženama? Uštekasmo nekako mesto za šankom. Gužva-puca! Gledam cene, skupo-ali ko ga jebe. Nismo ni mi golje. Samo prošle nedelje sam lično izvršio utovar-istovar preko dve tone cevi i rebrastih radijatora. Ima se.
Muziku znam, šuče svaki dan iz radija u kamionu, majstor voli kad zavija. Ovde peva neka Selma, dobra jebemlije. Utom, puče flaša-puče pička-stade Selma. Tuča. Dođoše oni što su nas pretresali i izbaciše ih sve đumle napolje. Nastavi Selma. To je isto lepo. Marva je napolju. Uguraše nam se neke klinke u punkt, nema veze, klinke su-ne smetaju.
-Ćao, ja sam Anđehlija. -Pa gde si Anđehlija, oči mamine. Ja sam Frenki, celivam te. -Znam, tvoj ćele mi predaje engleski. -Blago ćaletu! Nego, ti često izlaziš ovde? -Ma jok, ovo je tarzanija klub, a to je tako... -Aha...pase, kapiram. Nego, hoćeš da popijemo nešto? -Može. Ja ću moja-pička-dosta-košta koktel i Bejlis. -Hoćeš i pojesti nešto? -Molim?! -Ništa, ništa. Evo stiže.
Deset minuta uboge priče i pokušavanja ostvarenja kontakta između palamara i guzice.
-Što ti je drug tako tih? Upoznaj nas. -Zove se Zapata, ali ima ženu. Kaže "nije kurcu verovati". -Aha.. -Slušaj Anđehlija, hoćeš da odemo posle kod mene? -Joj, pa što? -Pa da pravimo šnenokle i 'ranimo ribice. Ne! Nego da te, da se tako vulgarno izrazim, spavam u dupe odozgore. -Joj, pa ne znam bili tela. -Nemoj tu da mi se snebivaš k'o Azijatkinja, nego kaži. -Pa videću... -Dobro, vidi-pa mi javi...
