Planiranje svih bitnih (nama muškarcima nebitnih, mada mislim da nema potrebe da pomenjujem to) detalja i maršruta se vrši tokom cijeloga dana putem SMS poruka, Wall-a na Facebook-u (Myspace je out, ono msm totalno) i neizbježne kafice u kafiću ili kafi u kućnoj varijanti. Onda na red dolazi višesatno mljackanje, zalizivanje, brijanje, šeganje i opet čujanje s drugaricama šta će koja da obuče ( ako se sve ne obuku da liče kao lijevo jaje desnom mudu, katastrofa). Onda kad se konačno sastave i krenu zacrtanim putem, na red dolazi biranje kafića/ diskoteke/ krčme (jes' da vazda završe u isti lokal, ali nebitno to sad). U odabrani lokal ne ulaze ako makar barem ne uhvate 15-16 krugova kroz najprometnije ulice u centru grada i drskog odgovaranja na dobacivanja i poglede muškaraca, minimum njima petorici. (Sad se vi pitate:"Što su se tako izazovno i utegnuto oblačile, osim ako nisu htjele da izazovu upravo te poglede i dobacivanja?" Odgovor je:" Ne vjerujem ni da one same znaju.") U lokal u kojem odsijedaju dolazi neizbježno prosipanje fora samo njima smiješnih, koje su normalnom ljudskom obliku života neshvatljivi, onda "zajebavanje" konobara, idenje minimum 5 puta od po 2 i više đevojaka u WC (odgovor na pitanje:" Zašto đevojke idu grupno u WC?" Odgovor:" Pa da drugi ne bi znali koja od njih je pišala.") Onda kad se sve raziđu kućama i stanovima, slijedi statusanje na Facebook o njihovom "exhtra" provodu u gradu te noći. Ovo je samo dio od svih stvari koje đevojke rade u njihovim izlascima. Bojim se da tastatura ne bi izdržala detaljniju definiciju.
„facebook“
Tačno ta rečFacebook60 definicija →Kada nešto uradimo od srca, sa voljom, sa velikim zadovoljstvom onda kažemo da smo to uradili s' apetitom...
- "Jbt, opet je neko napisao definiciju o Facebook-u..."
- "Video sam... S' apetitom sam mu roknuo minus..."
Grupa napaljenih riba, tj. koka. Ili ti u množini kokice. Možete ih prepoznati na ulici vrlo jednostavno. Idu ruku pod ruku, smeju se da ih čuje cela čaršija, nose push-up, našminkane ful, što bi one rekle. Ako su tužne, naprave facu ‚‚jadna ja‚‚ ili ‚‚ja sam nevina‚‚ i ako to nisu, u svakom slučaju (ima mlađih izuzetaka). Kreću se u grupama od 2 do 7, jer je 8 već gužva. Ribe su na Facebook-u i stalno govore dechko. Koliko god da su zgodne, ribe, do jaja, one idalje nemaju dečka.
Događaj koji obavezno bude više zapažen od strane limitiranih, blago zaostalih internet frikova nego i od same porodice preminulog. Tad' se fejs preplavi raznim komentarima tipa "RIP", "zašto je Bog uzeo još jednog anđela" itd. I ok, jasno mi je za face, to baš svi koriste, znači tamo i ima svakoga al' zašto braćo i na Vukajliju dođoste?
Komentar (facebook): Gledala sam na pinku film o tebi i plakala,secam te se sa akapulka kada si pevao i davao sebe nama koji smo te slusali sada te vise nema i to je tuga,Darko pocivaj u miru...
Komentar (facebook): Tragedija je ogromna...niko ne veruje da se sve ovo desilo.....:(((( dva mlada zivota otišla i zavila u crno CEO SVET....ovde treba da odamo pocast ovom divnom coveku a ne da se pljujemo i svadjamo.....
Komentar (vukajlija): SPAVAJ ANĐELE
Komentar (vukajlija): Tužno. Tako mlada....
Ovo je jedna nova bolest koja se pojavila u 21. veku. A problem je : umisljatost devojaka i preveliko "slobodno" ponasanje, takodje devojaka. Ova bolest zahvata samo devojke i tera ih da prave gomilu slika u razlicitim pozama,i to ne tako normalnih. Doduse, muskarcima i ne zaziva nevolje, pogotovu nekima koji se "zadovoljavaju" ispred ekrana. Devojke posle stavljaju svoje slike na drustvene socijalne mreze tipa Facebook i MySpace, prethodno ih prerade u PhotoShopu dodajuci neke smorne tekstove tipa Macxkitze Tigritze,NeMoJ bItI LjOOta Na MeNe JeR SaM lEpA vEc zAtO sTo TwOj DecXkO tAkO MisLi...
Naveci problem ove bolesti je sto zahvata devojcice, ne devojke
Nekada je pojam primitivnosti pretstavljao svaki oblik nedoličnog, bahatog i nekulturnog ponašanja, kao što je jedenje rukama, prdenje i podrigivanje u toku razgovora,izbegavanje tuša u dužim vremenskim periodima i sličnog...ili jednostavno poticanje iz kamenog doba (viđa se samo u filmovima, naravno). Danas je pojam proširen, pa u vreme razvitka tehnologije primitivizam pretstavlja svako odvajanje dupeta od kompjutera i izlazak sa društvom sa namerom dobrog provoda, kamoli ako još uključuje i davno istrebljenu pojavu poznatu kao 'razgovor licem u lice'. Pa pobogu, zar pored facebook-a i ostale napredne tehnologije?
Pojam koji mi je uz par drugih oznacio djetinjstvo i uticao na razvitak moje mastu,ljubav prema knjizi i izbjegavanje mnogih drugih predstavnika epske fantastike.
Znam da nisam jedini kome se slican ili isti splet dogadjaja dogodio upravo ovako,a pojavu filmova sam odusevljeno docekao iako sam svjestan,kao i svi mnogi,da film NE MOZE biti nikako primaci knjizi,a kamoli biti bolji od iste.
Ipak,spremanje za odlazak u bioskop na premijeru istog je sjecanje koje ne moze upropastiti nikakvo pljuvanje od strane gomile ljudi par godina nakon filma.
"Gospodar prstenova je wrx film po kom je napisana cool knjiga"-Facebook.
kada, da bi dokazala da si najjača drugarica, na Facebooku napraviš grupu podrške najboljoj drugarici kojoj je mama preminula.
anna wollimo te, morash da budsh jaka <3
http://www.facebook.com/group.php?gid=336533955086&ref=ts
Pismo koje stize iskljucivo u plavoj koverti,obicno iz suda ili opstine,u kome vas podsecaju koliko ste duzni za nesto ili vas pozivaju na sud,gde ce te provesti nezaboravne trenutke u caskanju sa sudijom za prekrsaje.Oni koji misle da izbegavanjem ljubavnih pisama,mogu da izbegnute te socijalne dogadjaje,grdno su se zajebali....kada drugovi sudije vide da ne odgovarate na njihove pozive obicno posalju kerove da vas dovedu!
inace,ljubavna pisma su nekada pisali zaljubljeni....dok za to ,danas koriste mejlove,msn,facebook...!
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Smoki, ne da ti d’odrasteš.
