Pored one cuvene "Danas svi igraju fudbal" najcesca izjava trenera nasih domacih klubova posle ispadanja iz Evropskih takmicenja od nekih Kazakstanaca, Kirgistanaca ili Uzbekistanaca. Pored toga sto je ekipa sama po sebi nezgodna, kao razlog za ispadanje se jos navodi i dugo i tesko putovanje, los teren te veoma nezgodna klima
-Kako objasnjavate ispadanje od tako malo poznate ekipe kao sto je Sembadoku? -Sta da se radi....Danas svi igraju fudbal, a i ekipe iz tog dijela Evrope su standardno nezgodne
Nastavnica, profesorka ili šefica, koja svojim učenicima, studentima, ili podređenima govori sve najgore, čak ih i vređa, ali je oni, bez obzira na to, veoma poštuju i vole. Razvija se neka vrsta stokholmskog sindroma. Naravno, u naslovu je reč o osobi, koja je slovila za duhovnog vodiča i koju su dobri likovi iz trilogije proglašavali za najpozitivnije biće, iako ni u jednom od tri "Matriks" filma nije prorekla ama baš ništa pozitivno glavnom junaku, Neu.
Srednja škola, dva ortaka pričaju par dana pre mature. A: Brate, jesi li popravio ocenu iz matematike? B: Nisam, oborila me na popravni. A: Brate!!! Ali sada nećeš moći da polažeš prijemni. B: Znam, rekao sam joj. A: I šta ti je rekla? B: Da je to moj problem... A: Ali, jesi li joj rekao da ti ideš na Likovnu akademiju? Tebi matematika ne treba. B: Jesam. Rekla mi je da sam retardirano mazalo. A: Treba da se žališ direktoru. Još te je izvređala, a u interesu gimnazije je da što više ljudi upiše fakultet. B: Neću brate. A: Zašto nećeš? B: Meni je važno koje znanje ovde dobijam, a ja sam mnogo od nje naučio i dužan sam joj. A: Dobro. Ako voliš tu proročicu iz "Matriksa", želim ti srećnu izgubljenu godinu.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Krezava veštica mi glođe falus koji kao samosvesni entitet oboleo od lepre zviždi pesme Rada Lackovića... Sifiličan, raspao, iz njega curi zeleni ekskrement...Gleda me onako jednook i krvavo zaklan veštičijim smrdljivim desnima i kaže: DA IMA LJUBAVI LAKŠE SVE BILO BI, DA IMA LJU-BA-VI!
To nije tiho ispevan psalm veštice...ona ne postoji. To je zelena muzika iz moje frule...
Osim što služi za identifikaciju kod službenih lica služi isto i za još jednu korisnu stvar.Ako vidiš da ne ličiš više na sebe na slici, a nisi dugo putovao, onda ti je sigurno potrebno putovanje.To je definicija za normalne države, kod nas ulogu slike u pasošu vrši jedna druga slika-slika iz lične karte i mi to rešavamo tako što odemo iz grada u selo.
Najnovija vrsta šmekera, evoluirali su od klasičnih naskakača tako što su otvorili fejsbuk profile... Teško ih je prepoznati u prirodi zato što nisu mnogo upečatljivi, dok su na fejsu vidljivi iz aviona; imaju oko 3.000 prijatelja od kojih su 2.500 razne mačkice, tigrice, nafurane male, od kojih 80% nisu videli uživo te masturbiraju na njihove fotošopovane slike. Svaki put kada neka od tih mačkica postavi novu fotografiju, naši šmekeri iz senke je lajkuju među prvima i ostavljaju komentare poput: 'vau što si slatka', 'lepa ti je slika', 'dobro ti se slažu boje torbice i senke za oči'... Oni najzagoreliji šmekeri iz senke se prepoznaju tako što lajkuju svaku promenu statusa veze u 'slobodna'...
Macxitsca Tigritsca je bila u vezi sada je slobodna Stojko Mafija Trtiguzović i još 60 osoba kažu da im se ovo sviđa
